Јеремија Гагић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 18:
| држава_смрти =
}}
'''Јеремија Гагић''' ([[Претоке]] код Крагујевца [[1. мај]] [[1783]]. — [[Млетачка република|Млеци]] [[1859]].) је био секретар [[Правитељствујушчи совјет сербски|Правитељствујушчег совјета]] из [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] и [[Руска Империја|руски]] дипломата.
Као сточарски трговац у [[Земун]]у одржавао је везе са [[Србија|српским]] устаницима. У марту [[1806]]. прешао је у [[Србија|Србију]] и ступио у службу Правитељствујушчег совјета, најпре као писар, а затим као други секретар.
Ред 24:
У [[август]]у [[1806]]. отишао је у [[Трст]] са [[Аврам Лукић|Аврамом Лукићем]] ради тражења помоћи за устанике од тамошњих српских трговаца. У новембру 1806 је отишао код [[аустрија|аусријског]] цара у [[Беч]]у ради отварања границе према Србији, а у [[март]]у [[1807]]. као члан депутације одлази у главни стан [[Русија|руске]] [[Дунавска војска|Дунавске војске]] ради договора о помоћи и заједничкој акцији против [[Турска|Турске]].
У току свог рада Гагић је припадао русофилској струји [[Карађорђе Петровић|Карађорђевих]]
[[Датотека:Грамата Јеремији Гагићу.jpg|десно|мини|170п|Царска [[грамата]] [[Николај I Павлович|Николаја I]] Јеремији Гагићу за заслуге у руској дипломатској служби]]
Ред 31:
Гагић је имао и важну политичку улогу, јер су се преко дубровачког конзулата, потчињеног руском посланству у [[Беч]]у, одржавали непосредни руско-[[Црна Гора|црногорски]] односи. Отуда је Гагић имао тесне везе са Црном Гором и био главни извештач руске владе о тамошњим приликама. Настојао је да развој у Црној Гори, посебно њен однос с Турском и Аустријом, каналише према интенцијама званичне руске политике. У том духу је и његова подршка делатности [[Иван Вукотић|Ивана Вукотића]] и [[Матеј Вучићивић|Матеја Вучићевића]] 1831—32. Своју мисију понекад је обављао и директним интервенцијама у самој Црној Гори [[1832]], [[1837]]. и [[1851]].
== Литература ==
* Павле Ровински:''Владика Петар Петровић Његош и Јеремија Гагић, руски конзул у Дубровнику'', Јавор 1886, 13;
* Лазар Арсенијевић Баталака:'' Историја Првог српског устанка'', I—II, 1898—99;
| |||