Феноменологија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
мНема описа измене |
||
Ред 20:
У социологији је познат Веберов феноменолошки метод идеалних типова који служе као методолошко средство којим се друштвене појаве могу не само објаснити него и разумјети. Веберови идеални типови су мисаоне конструкције, појмови који у себе укључују битна својства врсте појава на коју се односе, не поклапају се ни са једном конкретном друштвеним појавама, али се ове појаве најбоље могу објаснити, а приликом објашњавања и разумјети, тако што истраживач указује на правац, степен и разлоге одступања конкретне појаве од идеалног типа. Вебер путем тумачења и разумјевања унутрашњих значења честих људских понашања изграђује поједине типове понашања. Ови типови су идеални зато што представљају „менталне слике добијене [[утопијаа|утопијском]] рационализацијом“, тј. њих социолог изграђује полазећи од једног јединог значења, смисла људског понашања, по правилу од рационалности понашања. У стварности нема понашања које би било одређено само једним значењем, смислом и зато увијек постоје одступања од људског понашања. Према томе, задатак социологије је да утврди узроке одступања од идеалног понашања. Тако да без идеалног типа није могуће разумјети стварно понашање.
Феноменолошки методски приступ је примјењен и у оквиру класичног социолошког симболичког интеракционализма, који заснива [[Џорџ Херберт Мид]]. По тој теорији „појединац“ и „друштво“ нису одвојени реалитети. Савремена теорија симболичке интеракције полази од тога да друштво није ништа друго него мрежа положаја и улога које играју појединци. С друге стране, појединци увијек играју преузете друштвене улоге на себи својствен начин. Тако се истиче значај појединаца за друштво, који се пренебрјегава у оквиру варијаната савременог социологизма које пренаглашавају важност глобалног система за друштвени живот људи. Неоспорна је чињеница да стварно друштвено међудјеловање и понашање не зависи само од глобалног друштвеног система него и од психосоцијалних обиљежја актера свако на свој начин врши своју друштвену улогу ([[брак]] је сваки по нечему посебан).
Феноменолшки гледано друштвена реалност није некакав објекат који постоји у спољном свијету, независно од искуства људи као субјеката. Друштво је особена симболичка реалност у којој људи живе и којој придају одређено значење. На тај начин појединци, уважавајући своје лично и колективно искуство, не само што тумаче него и стварају друштвену ситуацију.
| |||