Крило — разлика између измена

Најједноставнији је [[правоугаоник|правоугаони]] облик крила. Код њега су, ако нема конструкционог ''витоперења'', сви аеропрофили индентични. Аеропрофил дефинише облик његове средње линије и расподела дебљине дуж ње. Средња линија спаја тачке које представљају средину између ордината горњаке и доњаке аеропрофила, дуж апцисе. Најкраће растојање између крајњих тачака средње линије је тетива аеропрофила. Код симетричних аеропрофила се средња линија поклапа са тетивом. Аеропрофил се пројектује, за задати дијапазон [[брзина]], по критеријуму обезбеђења захтеваног узгона, при минималном отпору. У подзвучној области брзина, најдоминантији утицај на отпор има трење, док је у крозвучној и надзвучној области највећи таласни отпор. За подзвучне [[брзина|брзине]] су најчешће асиметрични аеропрофили, тада је већа кривина горњаке од доњаке. У овим условима се користе и веће релативне дебљине. За крозвучне и надзвучне брзине су симетрични аеропрофили и мањих су релативних дебљина. На основу теорије и експеримената, произилази да на коефицијент узгона има већи утицај закривљеност средње линије од дебљине аеропрофила.<ref name="FI">{{harvnb|Rendulić|1960|pp=36–70}}</ref><ref name="Како лете авиони">[http://www.allstar.fiu.edu/aero/airflylvl3.htm Како лете авиони], Приступљено 9. 4. 2013.</ref><ref name="Wing Geometry Definitions">{{cite web|url=https://www.grc.nasa.gov/WWW/k-12/airplane/geom.html|title=Wing Geometry Definitions| quote =Wing Geometry Definitions|author = | date =| format = |publisher=grc.nasa.| location = |pages=| language = {{en}} |accessdate = 26. 5. 2015.}}</ref>

За лакше разумевање физичке повезаности критичног Маховог броја и угла стреле крила погодно је анализирати граничне случајеве, када је угао стреле једнак нули и деведесет степени. Први гранични случај се остварује с правоугаоним крилом (<big>Φ</big> = 0°), тада се вектор брзине струјнице [[ваздух]]а не разлаже на компоненте. То јест компонента низ крило је једнака нули. Тада је таласни отпор максималан, везан је за дотичне карактеристике аеропрофила. Други случај је хипотетичан, када је угао стреле крила <big>Φ</big> = 90°. Тада крило фактички и не постоји, те ни таласни отпор на њему.<ref>{{harvnb|Rendulić|1960|pp=385–385}}</ref>

<math>C_{z_{max}}</math> је могуће повећати са закрилцима и преткрилцима као што је илустровано на слици десно.<ref>{{harvnb|Rendulić|1960|pp=415–454}}</ref>

Преткрилца су део површине, мале тетиве аеропрофила профилисаног у склопу крила, у зони нападне ивице (приказано горе, десно). Са својим извлачењем преткрилца стварају, са фиксним делом крила, проточни канал. Ваздух који протиче кроз тај канал даје додатну енергију опструјавању горњаке крила, убрзавајући струјнице и повијајући их на доле. На тај начин се спречава њихово одвајање од површине горњаке крила, то јест контролише се гранични слој. На овај начин се повећава максимални коефицијент узгона са повећањем критичног нападног угла (угла отцепљења ваздушних струјница). Код јефтинијих и једноставнијих авиона се понегде преткрилца изводе као фиксна, са сталним каналом (процепом). Код захтевнијих авиона се преткрилца аутоматски извлаче. Аутоматско извлачење може бити изведено командовано са уређајем и некомандовано с појавом довољне локалне силе узгона на њему, која га извуче (пример [[F-86-Сејбр]]). На слици десно је илустрован ефекат преткрилца на криву узгона. Преткрилца не транслирају криву узгона (као закрилце), већ је само продужавају до већег критичног нападног угла (<math>\, \alpha_{kr}</math>).<ref>{{harvnb|Rendulić|1960|pp=416–420}}</ref>

Усмеривачи граничног слоја су вертикалне плоче постављене на горњаку стреластог крила, паралелно с равни симетрије авина. Оне смањују клизање граничног слоја ваздушне струје према крају крила и тако смањују опасност од њеног отцепљења од горњаке. Пошто се смањује бочно клизање граничног слоја смањује се и отпор трења. Изглед усмеривача је приказан на слици десно.<ref>{{harvnb|Rendulić|1960|pp=392–393}}</ref> [[Датотека:Zub 5.JPG|''Зуб''|десно|мини|250п]]