Иво Андрић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Допуне |
||
Ред 23:
== Живот ==
=== Детињство и школовање ===
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред [[Травник]]а у тадашњој [[Аустроугарска|Аустроугарској]] од оца Антуна Андрића, школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Долцу стицајем околности, док му је маjka боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшику у [[Вишеград]] где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу<ref>[http://www.ivoandric.org.rs/html/biografija.html]</ref>. Андрић је 1903. године уписао [[Сарајево|сарајевску]] Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу.За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „[[Босанска вила|Босанској вили]]“ објављује своју прву песму „У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета [[Млада Босна]] и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од [[Аустроугарска монархија|Аустроугарске монархије]]. Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије [[Словени|словенске]] књижевности и историје на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову.
===[[ Први светски рат ]]===
1914. године, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе [[Франц Фердинанд|Франаца Фердинанда], Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у [[Шибеник|шибенску]], а потом у [[марибор]]ску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник [[Младе Босне|Млада Босна]] , остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.
По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и [[Зеница (Зеница)|Зеници]] у којем је остао све до лета 1917. године.
===Између два рата=== Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом Еx Понто бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ др Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око „[[Палата Росија|Палате Росија]]“( данас [[Хотел Москва]]). [[Датотека:House of Ivo Andric.JPG|Родна кућа Иве Андрића|мини]]
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у [[Ватикан]]у, а потом је радио као дипломата у конзулатима у [[Букурешт]]у, [[Трст]]у и Грацу.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Briljantna-diplomatska-karijera.sr.html Бриљантна дипломатска каријера („Политика“, 10. октобар 2011)]</ref> У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“.
У јуну 1924. године је на [[Карл-Франценс Универзитет Грац|Универзитету у Грацу]] одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (''-{Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft}-'') . На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године , Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетке „Мара милосница“. Током 1927. године радио је у конзулатима у [[Марсељ]]у и [[Париз]]у, а наредне године у посланству у [[Мадрид]]у. Исте године објављена је његова приповетка „[[Мост на Жепи]]“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] при [[Друштво народа|Друштву народа]] у [[Женева|Женеви]]. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“. Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије ]] у Берлину. Андрић стиже у [[Берлин]] 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару [[Трећи Рајх|Рајха]] - [[Адолф Хитлер|Адолфу Хитлеру]].
===[[ Други светски рат ]]=== У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са [[Комесарска управа|Комесарском управом]] [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]] поднео је оставку на место амбасадора у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању [[Тројни пакт|Тројног пакта]]. Дан после [[Бомбардовање Београда|бомбардовања Београда]], 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Рат проводу у Београду у изолацији. Одбија да потпише [[Апел српском народу]] којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво [[Травничка хроника|Травничку хронику]], а крајем 1944. године окончава и роман [[На Дрини ћуприја]]. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман [[Госпођица]]. ===Након рата===
1946. године постаје председник Савеза књижевника Југославије. Током 1946. постаје редован члан САНУ. Исте године објављује „Писмо из 1920. године“. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Причу о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану“, „Бифе Титаник“ , „Знакови“, „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“, „Аска и вук“, „Немирна година“ и „Лица“.
Године [[1954]]. постао је члан [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Потписао је [[Новосадски договор]] о [[Српскохрватски језик|српскохрватском књижевном језику]]. Те године штампао је у [[Матица српска|Матици српској]] роман „[[Проклета авлија]]“. Оженио се 1958. године костимографом [[Народно позориште|Народног позоришта]] из Београда,[[Милица Бабић-Јовановић|Милицом Бабић]], удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.
Линија 36 ⟶ 45:
1961. године Нобелов комитет додељује Андрићу [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]] „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Беседом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.<ref>[http://balkans.aljazeera.net/vijesti/kako-je-andric-dozivio-nobelovu-nagradu Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>
16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.
13. марта 1975. Андрић умире у Београду. Сахрањен је на [[Ново гробље|Новом гробљу]] у [[Алеја заслужних грађана на Новом гробљу у Београду|Алеји задслужних грађана]]. | |||