Википедија

Иво Андрић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке; козметичке измене
Нема описа измене
Ред 31:
=== Између два рата ===
Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex„[[Ex Ponto“Ponto]]“ бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ [[Тугомир Алауповић|Тугомира Алауповића]], и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у [[Београд]]у. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са [[Милош Црњански|Милошем Црњанским]], [[Станислав Винавер|Станиславом Винавером]], [[Сима Пандуровић|Симом Пандуровићем]], [[Сибе Миличић|Сибетом Миличићем]] и другим писцима који се окупљају око „[[Палата Росија|Палате Росија]]“( данас [[Хотел Москва]]).
[[Датотека:House of Ivo Andric.JPG|Родна кућа Иве Андрића|мини]]
 
Ред 39:
 
Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] у Берлину. Андрић стиже у [[Берлин]] 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару [[Трећи рајх|Рајха]] - [[Адолф Хитлер|Адолфу Хитлеру]].
 
=== [[Други светски рат]] ===
У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са [[Комесарска управа|Комесарском управом]] [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]] поднео је оставку на место амбасадора у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нудиподноси оставку на место амбасадора али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу[[Беч]]у, као званични представник Југославије присуствује потписивању [[Тројни пакт|Тројног пакта]]. Дан после [[Бомбардовање Београда (1941)|бомбардовања Београда]], 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Рат проводу у Београду у изолацији. Одбија да потпише [[Апел српском народу]] којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво поман [[Травничка хроника]], а крајем 1944. године окончава и роман [[На Дрини ћуприја]]. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман [[Госпођица]].▼
 
▲У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са [[Комесарска управа|Комесарском управом]] [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]] поднео је оставку на место амбасадора у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању [[Тројни пакт|Тројног пакта]]. Дан после [[Бомбардовање Београда (1941)|бомбардовања Београда]], 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Рат проводу у Београду у изолацији. Одбија да потпише [[Апел српском народу]] којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво поман [[Травничка хроника]], а крајем 1944. године окончава и роман [[На Дрини ћуприја]]. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман [[Госпођица]].
=== Након рата ===
1946. године постаје председник Савеза књижевника Југославије. Током 1946. постаје редован члан [[САНУ]]. Исте године објављује „Писмо из 1920. године“. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Причу„Прича о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану“, „Бифе Титаник“ , „Знакови“, „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“, „Аска и вук“, „Немирна година“ и „Лица“.
Године [[1954]]. постао је члан [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Потписао је [[Новосадски договор]] о [[Српскохрватски језик|српскохрватском књижевном језику]]. Те1954. године штампао је у [[Матица српска|Матици српској]] роман „[[Проклета авлија]]“. Оженио се 1958. године костимографом [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта]] из Београда,[[Милица Бабић-Јовановић|Милицом Бабић]], удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.
 
1961. године Нобелов комитет додељује Андрићу [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]] „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Беседом „[[О причи и причању]]“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.<ref>[http://balkans.aljazeera.net/vijesti/kako-je-andric-dozivio-nobelovu-nagradu Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Иво_Андрић”