Иво Андрић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Допуне |
||
Ред 17:
| дела = ''„[[На Дрини ћуприја]]“''<br />''„[[Проклета авлија]]“''<br />''„[[Травничка хроника]]“''<br />''„[[О причи и причању]]“''<br />''„[[Омерпаша Латас (књига)|Омерпаша Латас]]“''
}}
[[Датотека:
'''Иво Андрић''' ([[Долац (Травник)|Долац]], [[9. октобар]] [[1892]] — [[Београд]], [[13. март]] [[1975]]) био је српски<ref name=ivoa>Na Drini ćuprija: Beleška o piscu, pp. 381. Beogradski izdavački grafički zavod. ISBN 978-86-13-00077-8.</ref> и југословенски<ref name=ivoa/>{{напомена|Одредница српски и југословенски књижевник не говори о националном осећању и припадности Иве Андрића.}} [[књижевност|књижевник]] и дипломата [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]]. Године 1961. добио је [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]] „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“<ref>[http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1961/ The Nobel Prize in Literature 1961<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Био је члан [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]].
Ред 32:
=== Између два рата ===
Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „[[Ex Ponto]]“ бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ [[Тугомир Алауповић|Тугомира Алауповића]], и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у [[Београд]]у. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са [[Милош Црњански|Милошем Црњанским]], [[Станислав Винавер|Станиславом Винавером]], [[Сима Пандуровић|Симом Пандуровићем]], [[Сибе Миличић|Сибетом Миличићем]] и другим писцима који се окупљају око „[[Палата Росија|Палате Росија]]“( данас [[Хотел Москва]]).
[[Датотека:
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у [[Ватикан]]у, а потом је радио као дипломата у конзулатима у [[Букурешт]]у, [[Трст]]у и Грацу.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Briljantna-diplomatska-karijera.sr.html Бриљантна дипломатска каријера („Политика“, 10. октобар 2011)]</ref> У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“.
Ред 44:
=== Након рата ===
[[Датотека:Grob Ive Andrića.jpg|мини|десно|250п|Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]].]]▼
1946. године постаје председник Савеза књижевника Југославије. Током 1946. постаје редован члан [[САНУ]]. Исте године објављује „Писмо из 1920. године“. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану“, „Бифе Титаник“ , „Знакови“, „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“, „Аска и вук“, „Немирна година“ и „Лица“.
Године [[1954]]. постао је члан [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Потписао је [[Новосадски договор]] о [[Српскохрватски језик|српскохрватском књижевном језику]]. 1954. године штампао је у [[Матица српска|Матици српској]] роман „[[Проклета авлија]]“. Оженио се 1958. године костимографом [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта]] из Београда, [[Милица Бабић-Јовановић|Милицом Бабић]], удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.
Линија 54 ⟶ 55:
== Књижевни рад ==
Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у ''Босанској вили'' 1911<ref name="биографија">[http://web.archive.org/web/20131211172705/http://www.ivoandric.org.rs/html/biografija.html Биографија Иве Андрића], Приступљено 18. 3. 2012.</ref>. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику ''Хрватска млада лирика'' објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)<ref name="биографија" />. Прву књигу стихова у прози - „-{[[Ex Ponto]]}-“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године<ref name="деретић">[http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_11.html#_Toc412464207 Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко], Приступљено 18. 3. 2012.</ref>
[[Датотека:Ivo Andric Beograd spomenik.jpg|мини|
Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.
'''У првој фази''', коју обележавају лирика и песме у прози (''-{Ex Ponto}-'', ''Немири''), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао ([[Серен Киркегор|Киркегор]] на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар [[Никола Мирковић]] у њима гледа
'''Друга фаза''', која траје до [[Други светски рат|Другог светскога рата]], обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији [[реализам (књижевност)|реализма]] [[19. век]]а, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену [[ирационализам|ирационализмом]], конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама
'''Трећа фаза''' обележена је обимнијим делима, романима ''[[На Дрини ћуприја]]'', ''[[Травничка хроника]]'', ''Госпођица'' и недовршеним делом ''[[Омерпаша Латас (књига)|Омерпаша Латас]]'', као и
Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања
▲Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на [[натурализам (књижевност)|натуралистичку]] школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа ''Знакови поред пута'' (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
=== Андрић о уметности ===
[[Датотека:Ivo Andric1922.jpg|
Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј ''Разговор са Гојом''
''Уметничко стварање'' је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке ''Аска и вук'' симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.
Линија 93 ⟶ 91:
Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској савременој књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.
Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу
== Задужбина Иве Андрића ==▼
''{{Главни|Задужбина Иве Андрића}}''▼
▲[[Датотека:Grob Ive Andrića.jpg|мини|десно|250п|Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]].]]
[[Задужбина Иве Андрића]] је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића. Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе“.▼
Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интерсима српске [[књижевност]]и, [[уметност]]и и [[култура|културе]]. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни [[славистика|слависти]] из целога света.▼
=== Андрићева награда ===▼
''{{Главни|Андрићева награда}}''▼
На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује [[Андрићева награда]] за причу или збирку прича написану на српском језику.▼
=== Спомен-музеј Иве Андрића ===▼
''{{Главни|Спомен-музеј Иве Андрића}}''▼
У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и [[Спомен-музеј Иве Андрића]] се налази у саставу [[Музеј града Београда|Музеја града Београда]] и отворен је [[1976]]. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом [[Милица Бабић-Јовановић|Милицом Бабић]] од [[1958]]. године.▼
=== Свеске Задужбине Иве Андрића ===▼
''{{Главни|Свеске Задужбине Иве Андрића}}''▼
Од 1982. године Задужбина издаје часопис [[Свеске Задужбине Иве Андрића]] које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.▼
== Национална припадност ==▼
[[Датотека:Ivo Andric declaring himself as Serb.jpg|мини|десно|Андрићева лична карта из [[1951]]. године]]▼
[[Датотека:Ivo Andric declaring himself as Croat.jpg|мини|лево|Андрићева пријавница за [[Јагелонски универзитет]] у [[Краков]]у]]▼
Подаци из матичних књига кажу да је Иво Андрић рођен у католичкој породици и да је крштен у римокатоличкој цркви Светог Ивана Крститеља.<ref name="биографија" /> Такође, постоје и подаци о Андрићевој уписници на [[Јагелонски универзитет]] у Кракову 1914. године, из кога се види да је уписан као Хрват.<ref>[http://www.rastko.rs/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/mzivancevic-andric_l.php Milorad Živančević: Andrić u Poljskoj], Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1985, br. 28, pp. 7–43.</ref> У његовој личној карти из 1951. године, види се да се својеручно уписао као Србин по националној припадности. Исто тако се изјаснио и у партијској књижици. Због тога се створила својеврсна контроверза око његове националне припадности<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:330746-Ivo-Andric-potvrdio-da-je-Srbin Вечерње новости: Иво Андрић потврдио да је Србин, 16 мај 2011.], Приступљено 28. 2. 2012.</ref>. Срби га сматрају [[срби|српским]] књижевником <ref name="100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda">{{Cite book |last=|first=|authorlink= |coauthors= |editor= |others= |title=100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda|origdate= |origyear= |origmonth= |url=|format= |accessdate= |accessyear= |accessmonth= |edition= |date= |year=1969|month= |publisher=Stvarnost |location= Zagreb |language= srpskohrvatski |id= |doi= |accessdate=12. 11. 2013.|chapter= |chapterurl= |quote= Ivo Andrić je Jugoslavenski književnik iz reda srpskog naroda.|pages=281|pages=281}}</ref><ref name="деретић" /><ref name="autogenerated2006">Српска породична енциклопедија, књига 1, издавач Народна књига и Политика НМ 2006</ref>, док га Хрвати сматрају [[хрвати|хрватским]] књижевником <ref>{{cite web|url=https://web.archive.org/web/20070819010006/http://www.matica.hr/vijenac/vij206.nsf/AllWebDocs/Hrvatskinobelovci |title=Matica hrvatska - Hrvatski nobelovci |publisher=Matica.hr |date=16. 11. 2001.}}</ref>. [[Борислав Михајловић Михиз]] је у књизи ''Аутобиографија - о другима'' једно поглавље посветио Андрићу, а у делу поглавља под насловом ''Избор'' написао је следеће: "Католик из Босне, већ као гимназијалац опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник младе хрватске лирике, дипломата троимене Краљевине, рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, писац људи сва три закона свог балканског вилајета, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена и он је то несумњиво и био све до прекретне и сурово раздеоне 1941. године. Принуђен на поновни избор, одабрао је да се врати у Београд и подели судбину српског народа". На крају овог дела Михиз закључује: "Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега."<ref>"Аутобиографија - о другима", Књига друга, ''Профилом окренут прошлости, лицем свету'' - Избор, pp. 112/113, 114, Соларис, 2003</ref>▼
== Библиографија ==
* ''[[Ex Ponto]]'', стихови у прози, 1918.
* ''Немири'', стихови у прози, 1920.
Линија 122 ⟶ 145:
* ''Свеске'', књига објављена постхумно
▲== Национална припадност ==
▲[[Датотека:Ivo Andric declaring himself as Serb.jpg|мини|десно|Андрићева лична карта из [[1951]]. године]]
▲[[Датотека:Ivo Andric declaring himself as Croat.jpg|мини|лево|Андрићева пријавница за [[Јагелонски универзитет]] у [[Краков]]у]]
▲Подаци из матичних књига кажу да је Иво Андрић рођен у католичкој породици и да је крштен у римокатоличкој цркви Светог Ивана Крститеља.<ref name="биографија" /> Такође, постоје и подаци о Андрићевој уписници на [[Јагелонски универзитет]] у Кракову 1914. године, из кога се види да је уписан као Хрват.<ref>[http://www.rastko.rs/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/mzivancevic-andric_l.php Milorad Živančević: Andrić u Poljskoj], Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1985, br. 28, pp. 7–43.</ref> У његовој личној карти из 1951. године, види се да се својеручно уписао као Србин по националној припадности. Исто тако се изјаснио и у партијској књижици. Због тога се створила својеврсна контроверза око његове националне припадности<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:330746-Ivo-Andric-potvrdio-da-je-Srbin Вечерње новости: Иво Андрић потврдио да је Србин, 16 мај 2011.], Приступљено 28. 2. 2012.</ref>. Срби га сматрају [[срби|српским]] књижевником <ref name="100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda">{{Cite book |last=|first=|authorlink= |coauthors= |editor= |others= |title=100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda|origdate= |origyear= |origmonth= |url=|format= |accessdate= |accessyear= |accessmonth= |edition= |date= |year=1969|month= |publisher=Stvarnost |location= Zagreb |language= srpskohrvatski |id= |doi= |accessdate=12. 11. 2013.|chapter= |chapterurl= |quote= Ivo Andrić je Jugoslavenski književnik iz reda srpskog naroda.|pages=281|pages=281}}</ref><ref name="деретић" /><ref name="autogenerated2006">Српска породична енциклопедија, књига 1, издавач Народна књига и Политика НМ 2006</ref>, док га Хрвати сматрају [[хрвати|хрватским]] књижевником <ref>{{cite web|url=https://web.archive.org/web/20070819010006/http://www.matica.hr/vijenac/vij206.nsf/AllWebDocs/Hrvatskinobelovci |title=Matica hrvatska - Hrvatski nobelovci |publisher=Matica.hr |date=16. 11. 2001.}}</ref>. [[Борислав Михајловић Михиз]] је у књизи ''Аутобиографија - о другима'' једно поглавље посветио Андрићу, а у делу поглавља под насловом ''Избор'' написао је следеће: "Католик из Босне, већ као гимназијалац опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник младе хрватске лирике, дипломата троимене Краљевине, рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, писац људи сва три закона свог балканског вилајета, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена и он је то несумњиво и био све до прекретне и сурово раздеоне 1941. године. Принуђен на поновни избор, одабрао је да се врати у Београд и подели судбину српског народа". На крају овог дела Михиз закључује: "Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега."<ref>"Аутобиографија - о другима", Књига друга, ''Профилом окренут прошлости, лицем свету'' - Избор, pp. 112/113, 114, Соларис, 2003</ref>
▲== Задужбина Иве Андрића ==
▲''{{Главни|Задужбина Иве Андрића}}''
▲[[Задужбина Иве Андрића]] је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића. Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе“.
▲Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интерсима српске [[књижевност]]и, [[уметност]]и и [[култура|културе]]. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни [[славистика|слависти]] из целога света.
▲=== Андрићева награда ===
▲''{{Главни|Андрићева награда}}''
▲На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује [[Андрићева награда]] за причу или збирку прича написану на српском језику.
▲=== Спомен-музеј Иве Андрића ===
▲''{{Главни|Спомен-музеј Иве Андрића}}''
▲У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и [[Спомен-музеј Иве Андрића]] се налази у саставу [[Музеј града Београда|Музеја града Београда]] и отворен је [[1976]]. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом [[Милица Бабић-Јовановић|Милицом Бабић]] од [[1958]]. године.
▲=== Свеске Задужбине Иве Андрића ===
▲''{{Главни|Свеске Задужбине Иве Андрића}}''
▲Од 1982. године Задужбина издаје часопис [[Свеске Задужбине Иве Андрића]] које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.
== Стазама Иве Андрића ==
Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане...) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу је и [[QR kod|QR код]] преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.
| |||