Моћ — разлика између измена

* Значајно је поменути и одређење моћи Петера Бахрана и Мортона С. Бараца. По њима, „у оној мери у којој нека особа или група — свесно или несвесно — ствара или учвршћује препреке јавном претресању сукоба око мера политике, та особа или група има моћ“.<ref>Peter Bachrach i Morton S. Baratz, TWO FACES OF POWER u POWER (Edited by John R. CHAMPLIN), Artherton Press. New York. {{page|1971||pages=. pp. 122}}.</ref> Њихово схватање моћи ослоњено је, или на принуду, или на утицај, или на ауторитет, или на манипулацију.{{sfn|Чупић|2002|pp=85}}

* За разлику од оваквог (изнад) схватања моћи, схватање [[Талкот Парсонс|Талкота Парсонса]] ослоњено је на ауторитет, сагласност и реализацију колективних циљева. Моћ је према Парсонсу, „уопштена способност да се обезбеди извршавање важећих обавеза од стране јединица у систему колективне организације, где се те обавезе легитимизују позивањем на њихову везу с колективним циљевима и где у случају непристајања може да се очекује привола путем негативних ситуационих санкција — ма каквим посредством се та правила вршила“.<ref>Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. {{page|1967||pages=. pp. 308}}.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=85}} Још треба додати да Парсонс моћ схвата „као успешан медиј за мобилисање предузетих или утврђених обавеза у интересу успешног колективног делања“.<ref>Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. {{page|1967||pages=. pp. 331}}.</ref> Свака претња силом без легитимације или оправдања не може се, по њему, назвати употребом моћи.{{sfn|Чупић|2002|pp=85}}<ref name="Enciklopedija političke kulture"/>

* Разграничавајући и анализирајући појмове моћ, јачина, сила, снага [[Хана Арент]] сматра да „моћ никада није својство појединаца“. Моћ „припада групи и постоји само док група остаје на окупу. Када кажемо за некога да је на власти, у ствари говоримо о томе да га је известан број људи овластио да дела у њихово име. Онога тренутка када ишчезне група из које је потекла моћ (potestas in populo, без људи или групе не постоји моћ), његове власти исто тако нестаје."<ref>Hannah Arendt, ON VIOLENCE, Alen Lane, The Penguin Press. London. {{page|1970||pages=. pp. 44}}.</ref><ref name="Enciklopedija političke kulture"/>{{sfn|Чупић|2002|pp=86}} За разлику од моћи, која је дељива, јачина је недељива јер припада појединцу. Јачини увек прети опасност од моћи множине да је надвлада и уништи. Када се појединац изједначи са моћи или је може надвладати, онда је у питању снага својствена сили. Уз помоћ насилних средстава појединац може да принуди многе или све на покорност. Сила може да разори и уништи моћ, али не може је заменити. Као пример повезивања силе и немоћи Хана Арент узима тиранију. Сила много лакше уништава моћ него јачину. Јачина може да се одупре сили или да је стоички подноси, али моћ не може.{{sfn|Чупић|2002|pp=86–87}}{{напомена|За моћ, према Хани Арент, „не треба никакво оправдање, јер је својствена самом постојању политичких заједница; оно што јој је потребно је легитимитет“. Наиме, „моћ се јавља свуда где се људи удружују и заједнички делају али њена легитимност потиче из првобитног удруживања пре него из било које радње која је затим уследила“. Моћ, по њој, није средство за постизање циљева већ „услов који омогућава групи људи да мисли и дела служећи се категоријом средство — циљ“. Она тврди да „насиље може увек да уништи моћ; из револверске цеви рађа се најефикаснија заповест, коју прати тренутна и савршена послушност. Оно што се из ње не може никада родити је моћ“. Јер, „насиље се јавља када је моћ угрожена, али препуштено само себи оно на крају доводи до нестајања моћи“. Према Љубомиру Тадићу „Хана Арент је у први план истакла потенцијалност као конститутивни елемент моћи, а запоставила је значење моћи у њеном инструменталном облику. Иако је тиранија свакако образац немоћи, она је у политичком смислу истовремено и моћ друштвене немоћи, јер разара ткиво људског заједништва“.<ref>Љубомир Тадић, НАУКА О ПОЛИТИЦИ, Рад, Београд. {{page|1988||pages=. pp. 82}}.</ref> Стивен Лукерс сматра да је одређење моћи Хане Арент ограничено јер је моћ означена као способност а не однос. Моћ се узима као „моћ да“ а занемарује „моћ над“<ref>Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. ''Marksizam u svetu'', br. 8/1980. pp. 211.</ref>{{sfn|Чупић|2002|pp=104}}}}