Артур Адамов — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Дела, спољашње везе, проширен увод
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 18:
'''Артур Адамов''' ({{јез-фран|Arthur Adamov}}; [[Кисловодск]], [[23. август]] [[1908]] — [[Париз]], [[15. март]] [[1970]]) био је француски књижевник [[Јермени|јерменског]] порекла. Потицао је из богате породице која је поседовала [[Нафта|нафтне]] изворе у [[Каспијско језеро|Каспијском језеру]], али је богатство убрзо нестало услед коцкарских дугова његовог оца и национализације имовине након [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]]. Након Кисловодска, Бакуа, Женеве и Мајнца настањује се у Паризу, у којем ће остати до краја свог живота. Био је политички ангажован као интелектуалац [[Левица|леве]] политичке оријентације.
 
Драме је почео да пише после [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Написао је комаде: ''Пародија'' ([[1947]]), ''Инвазија'' ([[1949]]), ''Велики и мали Маневар'' ([[1950]]) ''Професор Таран'' ([[1953]]), ''Пинг-понг'' ([[1955]]), ''Паоло Паоли'' ([[1957]]), ''Пролеће 71'' ([[1960]]), ''Политика остатка'' ([[1962]]), ''Г. Умерењак'' ([[1967]]), ''Кад би се лето вратило'' ([[1970]]). У својим делима драматизовао је непрекидну, очајничку потрагу човека за смислом. Заједно са [[Семјуел Бекет|Бекетом]] и [[Ежен Јонеско|Јонеском]] сматра се утемељивачем [[Театар апсурда|театра апсурда]]. За разлику од њих двојице, Артур Адамов није стекао светску славу током живота.
 
Поред драма, написао је неколицину приповедака, аутобиографску прозу, позоришне чланке и есеје. Адамов је био и плодан преводилац са руског и немачког.
== Биографија ==
Рођен је [[23. августа]] [[1908]]. у [[Кисловодск]]у у богатој породици јерменској породици која је била власник [[Petrolej|петролејских]] извора. У складу са традицијом богатих руских породица, Адамов је образован у француском духу и на [[Француски језик|француском језику]]. Заједно са породицом, када му је било четири, преселили су се у [[Немачка|Немачку]], а након избијања [[Први светски рат|Првог светског рата]], пребегли су у [[Швајцарска|Швајцарску]]. Његов отац, страствени коцкар, изгубио је готово читаво богатство у немачким и швајцарским коцкарницама, а оно мало породичног иметка што је остало изгубили су услед [[Национализација|национализације]] имовине после [[Октобарска револуција|Октобарске револуције]].
 
Адамов се [[1924]]. преселио у [[Париз]]. Сиромашан и без сталног запослења међуратне године је провео на маргини париског књижевног живота. Склон алкохолу и боемији, дружио се са [[Надреализам|надреалистима]] и другим француским уметницима. Посебно важна пријатељства у овом периоду склопио је са [[Антонин Арто|Антонином Артоом]] и Мартом Робер. Са пријатљем Сержом Виктором Арановићем оснива часопис ''-{Discontinuité}-'' (изашао само један број) у којем објављује стихове.{{sfn|Aspley|2010|p = 154}} Са Сержом Викторем и још неколицином пријатеља објавио је збирку есеја ''Исправљање''. Због говора упућених против колаборационистичке владе ухапшен је 1941, да би шест месеци провео у концентарационом логору у [[Аржеле|Аржелеу]]у.{{sfn|Hochman|1984|p = 7}}
 
После ослобођења са Мартом Робер покренуо је часопис ''-{L'Heure nouvelle}-'' (појавиће се два броја), објавио је аутобиографију ''Признање'' ([[1946]]) и завршио своју прву драму ''Пародија'' ([[1947]]), која због недостатка новца неће бити изведена на сцени све до [[1951]]. У новембру [[1950]]. Жан Мари Серо поставио је на сцену Адамовљев други комад ''Мали и велики маневар'', а само пет дана касније Вилар је поставио његов трећи комад ''Инвазију''. Адамовљеве драме су махом имале половичан успех, те је увек имао проблема да пронађе финансијска средства за њихову реализацију. Педесетих и шездесетих година Адамов је написао: ''Професора Тарана'', ''Све против свих'' (обе драме су написане 1951, изведене 1953), ''Пинг-понг'' (прва верзија написана 1951, изведена 1955), ''Паола Паолија'' (1957), ''Песму сиромаха'' (започета 1961, никада није завршена), ''Пролеће 71'' (написана 1960, изведена 1963), ''Политику остатка'' (написана 1962, изведена 1967), ''Г. Умерењака'' (1967) и ''Кад би се лето вратило'' (1968). Оженио се [[1961]]. после петнаестогодишње везе са Жеки Т, познатијом под надимку Бизон, а [[1964]]. је провео у Америци држећи предавања о [[Гистав Флобер|Флоберу]], [[Пол Валери|Валерију]] и модерном позоришту. Артур Адамов је током читавог живота био политички ангажован, супроставио се сарадњи са нацистима, француској репресији у [[Алжир|Алжиру]]у и [[Вијетнамски рат|рату у Вијетнаму]]. Шездесетих година је све дубље тонуо у [[алкохолизам]] и зависност од наркотика, те му се здравствена ситуација од [[1965]]. драстично погоршала. Умро је у Паризу 15. марта [[1970]], услед последица случајног предозирања [[Барбитурати|Барбитуратима]]ма.{{sfn|H. Cody|2007|p = 10}}
== Поетика ==
Драмско стваралаштво Артура Адамова настало је под снажним утицајем [[Експресионизам|експресионизма]], [[Надреализам|надреализма]], [[Франц Кафка|Кафкине]] прозе и драмског стваралаштва [[August Strindberg|Стриндберга]], [[Антонин Арто|Артоа]] и [[Бертолд Брехт|Брехта]].{{sfn|H. Cody|2007|p = 10}} Његове драме истражују изолацију, отуђеност и узалудност човека у потрази за смислом.{{sfn|Norrish|1988|p = 91}} Он је драматизовао ову непрекидну, очајничку потрагу у виду апсурдних ситуација, које су неретко обојене [[Црни хумор|црним хумором]]. Ове поетичке особености га повезују са стваралаштвом Бекета и Јонеска. Заједно са њима сматра се утемељивачем [[Театар апсурда|театра апсурда]].{{sfn|E. Garreau|1995|p = 1104}}
 
Адамовљево стваралаштво се може поделити у две фазе. У прву фазу су укључене фатазмагоричне и снолике драме, које су писане под утицајем Стриндберга и Артоа. Друга фаза започиње драмом ''Пинг-понг'', у којој се, под утицајем [[Марксизам|марксизма]] и Брехта, Адамов фокусирао на експлицитније исказан социјални коментар и приказивање друштвеног зла.{{sfn|Hochman|1984|p = 7}} Прелазак из прве фазе у другу био је прелазак с једног строгог фројдовског плана индивидуалних кошмара на социјални план, уз уверење да патња има и социјалне узроке и да су ти узроци уклоњиви. Са становишта стила и драмских поступака, тај се пут могао означити као пут од Кафке ([[парабола]]) до Брехта ([[историја]]).{{sfn|Миочиновић|1994|p =1994}}
Ред 40:
 
Поред драма Артур Адамов је писао приповетке, аутобиографску прозу и велики број чланака и есеја о позоришту и драмској уметности, од којих се посебно издваја есеј о Стриндбергу. Адамов је био и плодни преводилац са немачког и руског на француски језик. Између осталог, превео је: ''Несвесно и ја'' [[Карл Густав Јунг|Јунга]], [[Антон Павлович Чехов|Чеховљеве]] драме, [[Рајнер Марија Рилке|Рилкеову]] ''Књигу беде и смрти'', [[Ервин Пискатор|Пискаторово]] ''Политичко позориште'', [[Георг Бихнер|Бихнерову]] ''Дантову смрт'', ''[[Злочин и казна|Злочин и казну]]'' [[Фјодор Достојевски|Достојевског]] итд.
== Преводи на српски ==
Српска позоришна публика имала је по први пут прилику да се упозна са неким Адамовљевим комадом
1962, када је постављен ''Професор Таран'' у режији Јована Путника на сцени [[Атеље 212|Атељеа 212]].<ref>http://www.mpus.org.rs/mpus/predstave.php?id=10183</ref>
 
Његови текстови нису много превођени на српски језик. Преведен је ''Увод у позориште II'', који је објављен у књизи ''Рађање модерне књижевности - Драма'' 1975. (стрpp. 367-374367–374) и ''Фрагменти о политичком позоришту'' у ''Савременику'', 1969. (стрpp. 273-278273–278). Адамову је посвећен 112. број часописа ''Градац'' из 1994.(приредила Мирјана Миочиновић), у којем се налази превод драме ''Професор Таран'', и репрезентативни одломци из његове аутобиографске прозе, есеја, интервјуа као и неколико чланака критичара о Адамовљевом позоришту.<ref>http://www.gradac.org.rs/detaljno_cas.php?id=85</ref>
== Одабрана дела ==
=== Драме ===
* ''Пародија'' (''-{La Parodie}-'', 1947)
* ''Инвазија'' (''-{L'Invasion}-'', 1949)
Ред 78:
== Литература ==
{{refbegin}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=H. Cody|first1=Gabrielle| authorlink1= |year=2007|title=The Columbia Encyclopedia of Modern Drama|url=http://books.google.com/books?id=qYfH1tOwsHcC&pg|publisher=Columbia University Press| location =|idisbn=ISBN 978-0-231-14422-3}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Norrish|first1=Peter| authorlink1= |year=1988|title=New Tragedy and Comedy in France, 1945-1970|url=http://books.google.com/books?id=NFLn6zZ_8XUC&pg|publisher=Rowman & Littlefield| location =|idisbn=ISBN 978-0-389-20746-7}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=E. Garreau|first1=Joseph | authorlink1= |year=1995|title=Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature|url=http://books.google.com/books?id=eKNK1YwHcQ4C&pg|publisher=Merriam-Webster| location =|idisbn=ISBN 978-0-87779-042-6}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Bermel|first1=Albert | authorlink1= |year=1996|title=Comic Agony: Mixed Impressions in the Modern Theatre|url=http://books.google.com/books?id=mOLHMNZatUwC|publisher=Northwestern University Press| location =|id=iISBN 978-0-8101-1410-4}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Coyle|first1=Martin|last2=Garside|first2=Peter| authorlink1= |year=2002|title=Encyclopedia of Literature and Criticism|url=http://books.google.com/books?id=mbPcNJ5eoN4C&pg|publisher=Routledge| location =|idisbn=ISBN 978-1-134-97710-9}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Aspley|first1=Keith| authorlink1= |year=2010|title=Historical Dictionary of Surrealism|url=http://books.google.com/books?id=3KK7JHqNrRsC|publisher=Scarecrow Presslocation =|idisbn=ISBN 978-0-8108-5847-3}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Hochman|first1=Stanley| authorlink1= |year=1984|title=Encyclopedia of World Drama: An International Reference Work in 5 Volumes|url=http://books.google.com/books?id=VGNJxj9qnEkC&pg|publisher=VNR AG =|idisbn=ISBN 978-0-07-079169-5}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=Миочиновић|first1=Мирјана| authorlink1= |year=1994|title="Артур Адамов умеће самоуништавања" у: Градац, часопис за књижевност, уметност и културу, год. 21, бр.112. |url=|publisher=Градац=|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last1=С. Жакар|first1=Еманиел| authorlink1= |year=1994|title="Театар поруге" у: Градац, часопис за књижевност, уметност и културу, год. 21, бр.112. |url=|publisher=Градац|id=}}