Палеоклиматологија — разлика између измена

Клима Земљине површине се у току њене историје мењала. Ове промене су биле условљене разним терестричким и астрономским факторима: еволуција хемијског састава атмосфере, померање континената, промена Сучевог зрачења итд. О карактеру климе ранијих периода у историји Земље закључује се на основу [[Фосил|фосилних]] остатака животиња и биљака, [[Седимент|седимената]], облика у рељефу и физичко-хемијских метода. У зависности од климе, код савременог биљног и животињског света изражена је хоризонтална и вертикална зоналност. Неке органске врсте су посебно осетљиве на климу и могу опстати само у одређеним климатским условима. Такве климатогене врсте представљају карактеристичне фосиле за одређене палеоклимате. Климатогени су такође и многи седименти, каонапример: коралски кречњаци, латерит, боксит, угаљ, соли, тилити, континентални пешчари итд. На карактер климе могу указати и неки облици рељефа: леднички валови, моренски бедеми, острвски брегови, купасти [[Крас|крас]], криотурбације и други. Када се говори о распрострањењу климатских зона у прошлости, треба имати у виду померање континената. Кретањем континенти су прелазили из једне климатске зоне у другу и њихова тадашња позиција на Земљи не односи се на њихов савремени положај.<ref>Gavrilović D., Đurović P. (2009), ''Paleogeografija''. Beograd</ref>

=== Клима [[прекамбрија|прекамбрије]] ===

Хемијски састав атмосфере и хидросфере као и стање и процеси у [[Литосфера|литосфери]] били су сасвим другачији него дансданас. Ово истиче из дуготрајног периода специфичних тектонких кретања, јаким вулканизмом, већом топлотом која је доспевала из унутрашњости Земље, могуће значајније осунчавање као и чињенице да је до девона копно било скоро беживотно. У тој, тако далекој прошлости, није постојала климатска зоналност. У неопротерозоику глобална температура ваздуха на Земљи износила је 40˚C, па и више, количина кисеоника је била мала, а није постојао ни озонски омотач. На основу састава [[Метаморфне стене|метаморфних стена]] седиментног порекла ([[Кварцит|кварцити]] и [[Аргилошист|аргилошисти]]), може се закључити да је процес хемијског распадања стена био врло итензиванинтензиван, као и даседа се таложење седимената вршило у топлој води.

=== Клима старијег [[Палеозоик|палеозоика]] ===

За време [[Камбрија|камбрије]], на основу распрострањења појединих врста седимената, може се закључити да су тада већ биле издиференциране основне климатске зоне: тропска, субтропска, умерена и хладна.

У девону је била јасно изражена климатска зоналност, али са знатно већом глобалном температуром од садашње. На основу изотопских мерења љуштура [[брахиопод|брахиопода]] реконструисана је температура воде од 33,8˚C, а често и до 50˚C.

За разлику од претходних периода, палеоклима карбона се може реконструисати, не само на основу распрострањења творевна маринског порекла, већ и на основу копнене флоре и фауне. Бујне шуме папрати, од којих су постала највећа светскалежишта каменог угља, несумњиво указују напостојање топле и влажне климе, каква дансданас влада у екваторијалном појасу.

У Еворопи[[Европа|Европи]], северној [[Африка|Африци]], источном делу [[Северна Америка|Северне Америке]] и знатним деловима [[Азија|Азије]] за време перма је владала изразито сува и топла клима.

Известан број научника сматра да је истовремена појава суве климе на северној и хладне на јужној хемисфери била главни узрок велике промене органоског света, која се догодила крајем палеозоика и почетком [[Мезозоик|мезозоика]].

=== Клима [[Мезозоик|мезозоика]] ===

Сува клима, карактеристична за пермску периоду, у средњој ЕвропииЕвропи и Северној Америци била је заступљена и за време доњег тријаса. О томе сведоче дебеле наслаге шарених [[пешчара]], који се по саставу и боји мало разликују од пермских црвених пешчара.

За време средњег тријаса већи део средње Европе је био покривен морем. У тадашњим морким басенима су сталожене више стотина метара дебеле наслаге шкољчаног кречњака (мушелкалка). Великаводена пространства, таложењекречњакаталожење кречњака и сразмерно ретка леишта евапорита указују на топлу и влажну климу.

Пратећи еволуцију климе током плеистоцена, очигледно је да холоцен има карактер интерглацијала или толијег раздобља између два леденадоба. Колико ће то топлије раздобље још трајати, зависи од више фактора. Велики значј се придаје сагоревњу фосилних горива и обогаћивању атмосфере угљен-диоксидом. Уколико концентрција угљен-диоксида и даље буде расла, клима ће бивати све топлија и влажнија. У том случају до захлађења би дошло тек за 2.000 година. Даље, клима би постајала све хладнија, тако да би кроз 23.000 година Земља поново уронила у дубине новог леденог доба.<br />