Анте Старчевић — разлика између измена

Старчевићев саборац [[Еуген Кватерник]] је 1871. подигао [[Раковички устанак]] усмерен против [[Хрватско-угарска нагодба|Хрватско-угарске нагодбе]] и генерално [[Аустроугарска|Аустроугарске]]. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске [[Раде Цујић]] успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права, па су Старчевић и његови праваши почели све више да очекују помоћ од [[Руска Империја|Русије]]. Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.{{sfn|Баста|1986|pp=19}}

 

 

Анте Старчевић, је био аскета и живео је у малој собици са две столице и једним столом<ref name=autogenerated2>Милорад Екмечић - Огледи из историје, 2002.</ref>. Његова дела, иако под утицајем [[расизам|расистичких]] теорија [[19. век|XIX века]], што се види по његовој одредници „нације“ коју је прихватио од [[Жозеф Артур Гобино|Гобиноа]] ("венчање неједнаких раса"), опет нису доследна, јер их, никада није доказао<ref name=autogenerated2 />. Проблем у схватању Старчевића долази отуда, што на једном месту говори о Србима као о „нечистој пасмини“, а на другом, како их ваља асимиловати. Он каже: "''Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах''." <ref>"Неколике успомене“, Дјела, Књига III, pp. 373.</ref>. У то време је [[Србија]] била самостална и слободна, а Хрватска још увек део Аустроугарске империје.