Узун Мирко Апостоловић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 23:
Рођен [[1782]]. године у [[Брајковац (Лазаревац)|Брајковцу]], који се, у то време, због [[сумпор]]них испарења на изворишту лековите воде звао Смрдљиковац. Његова породица је из [[Пипери|Пипера]] прво дошла у Руднички крај, одакле се после преселила у околину Београда, да би у време аустријско-турских ратова боравила у [[Срем]]у.
Отац Петар Апостоловић и деда Апостол погинули су у аустријско-турском рату 1792. борећи се у [[Кочина крајина|Кочиној Крајини]] у фрајкору против Турака. По повратку из Срема, Мирко је са мајком живео у [[Мислођин]]у, одакле је прешао у [[Београд]], где је учио [[терзија|терзијски занат]]<ref>Податке о Узун Мирку записао на основу његових казивања М. Милићевић, Поменик знаменитих људи, Београд 1888, pp. 729-733.</ref>. Његови су живели у Шопићима. Отац Петар и деда Апостол погинули су у
Кочиној крајини. Мајка се са сином склонила испред Турака у Срем, али у њему није
дуго остала већ се вратила у Србију и настанила у селу Мислођин, у Београдској нахији.
Мирко је изучио је терзијски занат у Ваљеву и Београду. Занат је солидно савладао чим
је доспео да ради ћурак за чувеног дахију Аганлију, у радњи Мехмеда терзије, у
Београду. Одбио је газдину понуду да пређе у исламску веру, што је био услов да се
ожени једном од две његове кћери. Бавећи се овим послом вид му је јако ослабио.
Устаницима се придружио тек 1805, пошто је једва успео да се извуче из
Београда, као калфа у пратњи Гушанца, кад је овај одлазио на састанак са Карађорђем.
Прикључио се бећарима и у њиховим редовима остао све до краја Првог устанка.
Учествовао је у многим биткама, на Карановцу, Смедереву, Ужицу, Малајници, Дрини,
Параћину (1805). Од свих битака у којима је учествовао најзначајније је ослобођење
Београда. Био је у групи од пет најхрабријих бораца који су са Кондом-бимбашом
отворили Сава-капију (1806). Приликом ослобађања београдске вароши постарао се да
поштеди живот свом газди, терзији Мехмеду.
Није стекао ниједан чин нити било какво звање, иако се током целог Првог
устанка одликовао храброшћу. О његовој неустрашивости речито сведочи његових
седам рана и податак да је под њим страдало десет коња. После пропасти Првог устанка
отишао је у Беч да лечи ране. Учествовао је у Другом српском устанку и одликовао се у
бојевима на Липару, Чачку и Дубљу. После споразума кнеза Милоша и Марашли Али-
паше настанио се у Београду, али је неко време живео и у Обреновцу, где је држао
механу. Кнез Милош примио га је у службу и поверио му сакупљање харача и пореза.
Потом је био ђумругџија у Вишњици. Пошто је пензионисан, живео је једно време у
кући кнеза Александра Карађорђевића и није плаћао квартир.
Посебно се прославио у бици за Београд 29-30. новембра / 11-12. децембра 1806, када је заједно са својом четом и [[бимбаша|бимбашом]] Кондом, бившим турским крџалијским војним заповедником у Београду, ушао неприметно у град и са унутрашње стране отворио Сава-капију српској војсци. Теже је рањен у борби са турском стражом на капији.
Линија 34 ⟶ 56:
За педесетогодишњицу Другог српског устанка, 21. маја 1865. кнез [[михаило Обреновић|Михаило]] је Узун Мирку својом руком приденуо [[Орден Таковског крста|Таковски крст]], а одликован је и црногорском Златном медаљом Обилића. Умро је 1868. и сахрањен је у Београду. Његова гробница налази се данас на Новом гробљу у Београду.
Узун-Мирко Апостоловић родоначелник је породице Узун-Мирковић. Његов син пешадијски пуковник Љубомир Узун-Мирковић (1832 — 1905) отац је дивизијског генерала [[Драгољуб Узун-Мирковић|Драгољуба Узун-Мирковића]] (1875 — 1941)<ref>Вид. генерал Душан П. Трифуновић, Смрт једног храброг и одличног команданта, Драг. Љ. Узун-Мирковић, Политика, 8. март 1941, стр. 10.</ref>, чији син Мирослав Узун-Мирковић је 1941. био артиљеријски капетан. Генерала Узун-Мирковића брат од ујака је дивизијски генерал Драгутин Ђ. Окановић, који је 1906, као припадник најужег круга [[Црна рука|Црне руке]], након оставке на војну службу, заједно са [[Радоје Домановић|Радојем Домановићем]] покренуо лист „Нови покрет“.Учествовао је на прослави педесетогодишњице Другог српског устанка у
Топчидеру (1865), којом приликом га је кнез Михаило одликовао Таковским крстом.
Црногорски књаз доделио му је златну медаљу Обилић.
Додатак имену - Узун, добио је због високог раста. Сахрањен је поред цркве
Светог Марка у Палилули.
<gallery>
| |||