Википедија

Исидор Бајић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
м несређен текст
Ред 1:
{{ВикиБиб2015}}
{{Композитор
| име = Исидор Бајић
Линија 20 ⟶ 19:
== Биографија ==
Гимназију је завршио у Новом Саду, а дипломирао је на Музичкој академији у [[Будимпешта|Будимпешти]]. Од [[1901]]. до [[1915]]. године је радио у Великој српској православној гимназији у [[Нови Сад|Новом Саду]] (данас гимназија ''Јован Јовановић Змај'') као учитељ певања и појања, диригент ученичких хорова, гудачког и тамбурашког оркестра, хора [[СЗПД Невен]] и организатор Светосавских беседа. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је ''Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији'' ([[1912]]). Основао је [[Музичка школа „Исидор Бајић“|музичку школу]] у Новом Саду, [[17. октобар|17. октобра]] [[1909]]. године, после ''Школе пјенија'' [[Александар Морфидис-Нисис|Александра Морфидиса-Нисиса]], прву институцију тога типа на тлу [[Војводина|Војводине]] ([[Србија]]).
 
Рођен је од немузикалних родитеља Владимира Бајића, државног чиновника, који
је много полагао на васпитање и образовање деце, и Марије, рођене Јовановић. Као
десетогодишњак постао је ученик Велике српске православне гимназије у Новом Саду.
Ту добија и музичко образовање, учи виолину и клавир, а као ученик шестог разреда већ
наступа као композитор на Светосавској беседи (песма за глас и клавир, Укор на текст Б.
Радичевића, 1895). Две године касније на гимназијској беседи први пут наступа и као
диригент (мешовит хор Путник на уранку). Студије права уписује на Универзитету у
Будимпешти (1897). Током боравка у Будимпешти диригује свим тамошњим српским
певачким друштвима на концертима и православним богослужењима (помен поводом
преноса посмртних остатака Вука Караџића у Београд, 1897). Привремено напушта
права и уписује Музичку академију (1899¾1901), где учи хармонију и композицију код
Ханса Кеслера. Пише пригодне хорске композиције, песме за глас и клавир, клавирске
минијатуре. Посебно се интересује за музичку педагогију. У Колу младих Срба говори о
певању као педагошком средству. Прикупља биографије српских композитора за
мађарски музички лексикон (Altalános zenészeti lexicon) који уређује Јожеф Шаг. На
првом Конгресу угарских свирача, композитора и учитеља музике (1901) говори на тему
Српска црквена, народна и играчка музика (Szerb nép ¾ ugyhâri és tanezzen allapotárol).
Исте године враћа се у Нови Сад, где у гимназији као учитељ појања и певања до краја
живота развија широку делатност: диригује хоровима (Гимназијски хор, Новосадско
занатлијско друштво „Невен”, Хор учитељског конвикта у Новом Саду, Певачко
друштво новосадске трговачке омладине) и тамбурашким зборовима (оркестрима),
припрема музичке програме за Светосавске беседе у гимназији; пише музику за сценска
дела (Мена, Горски вијенац, Чучук Стана, Ракија, Сваком своје, Пркос, Шаран, Сан
деспота Ђурђа у Хебу), комаде с певањем (Сеоска лола, Дивљуша, Ускочкиња, као и
Седам гладних година, на мађарском), оперу (Кнез Иво од Семберије, премијерно
изведену у Београду, Опера на Булевару, 19. I 1911), комаде за виолину, клавир (Албум
песама за гласовир са потписаним текстом, 1908), песме за глас и клавир сабране у
албуме, као и хорске црквене композиције (Литургија св. Јована Златоустог, за
мешовити хор по традиционалним напевима, 1906) и световне за мушки, женски и
мешовити хор (оригиналне композиције Гусларева смрт, Морнарска песма;
композиције по узору на народне Сељанчице, као и обраде народних и грађанских
песама), пише свите народних песама, не само српских, већ и песама других народа за
тамбурашки оркестар, а аутор је и једне симфоније (1911).
У жељи да певачким друштвима олакша набавку нотног материјала покреће
издавање серије нотних издања домаћих аутора, под називом Српска музичка
библиотека (1902). Следеће године издаје Српски музички лист (јануар―јул 1903, још
седам свезака 1914), тада једини српски музички часопис. Због неуспелог оснивања
Савеза певачких друштава предлаже оснивање Српског музичког сената (1903), али у
томе не успева. Увек брижан за музичко просвећивање оснива музичку школу (1909),
која и данас успешно ради под његовим именом. Пише музичке уџбенике (Клавир и
учење клавира, 1901; Теорија правилног нотног певања, 1904), а и преводи са мађарског
(Г. Молнар, Наука о музичким облицима, 1913). Аутор је око 45 објављених и
рукописних текстова о различитим проблемима музичког живота, школства и музичког
просвећивања, о певачким друштвима, црквеном појању (Пројекат за промену учења
појања и музике у Српској великој гимназији у Новом Саду, 1912), гостовањима и
концертима певачких друштава, о раду својих савременика (В. Ђорђевића и Ст.
Биничког). Бави се мелографским радом, записујући традиционално народно и црквено
појање. Аутографи његових записа налазе се у деловима заоставштине смештеним у
Музиколошком институту и Архиву САНУ у Београду, у Библиотеци и Рукописном
одељењу Матице српске у Новом Саду.
Као композитор не припада врховима српског музичког стваралаштва, али као
музичар и културни посленик урадио је изузетно много у потпуно различитим
областима музичког живота и музичке културе. Романтичар, окренут народном
стваралаштву, учинио је много на афирмацији народне, грађанске, па и црквене песме.
Његова једина опера Кнез Иво од Семберије садржи елементе романтичне и веристичке
опере, док су његове клавирске композиције писане у духу виртуозних композиција
Шумана и Листа. Народном духу најближи је у комадима с певањем, песмама за глас и
клавир и у хоровима. Многе његове песме досегле су популарност и распрострањеност
народних творевина (Српкиња, Јесен стиже дуњо моја, Зрачак вири). Оваквим својим
делима допринео је подизању на одређен ниво музике као забаве. Велику енергију
уложио је у просветни рад, посебно када је у питању настава музике у општем
(гимназија) и музичком образовању (музичка школа). У домен просвећивања спада и
његово залагање за музичко издаваштво, рад са певачким друштвима и покретање
музичког часописа.
Иако је имао породицу (два пута жењен), већ у тридесет седмој години живота
престаје са радом, болестан и заборављен лута градом, да би 1915. у новосадској
варошкој болници склопио очи. У пратњи свештеника и стотинак људи сахрањен је на
Алмашком гробљу у Новом Саду.
 
У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тога времена (''Бранково коло'', ''Летопис Матице српске'', ''Застава'', ''Слога'') објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (''Певање као педагошко средство и корист његова'', ''Како треба учити музику у препарандији и богословији'', ''Наше црквено појање'' и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са [[Петар Коњовић|Петром Коњовићем]]. Покренуо је нотну едицију ''Српска музичка библиотека'' и часопис ''Српски музички лист'' (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички лист у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: ''Клавир и учење клавира'' (1901) и ''Теорија правилног нотног певања'' ([[1904]]).
Линија 111 ⟶ 41:
* Опере
** [[Кнез Иво од Семберије (опера)|Кнез Иво од Семберије]]
== ДЕЛА ==
12 народних песама разних европских народа за тамбурашки оркестар; камерна: Романса за виолину и
клавир; Ђаволан, за виолину и клавир; Елегија, за виолину и клавир; клавирска: Албум песама у духу
српских народних песама; Српска рапсодија; Албум песама из позоришних комада; Укор; Српско цвеће за
млада срца; Српске народне песме из Мокрањчевих руковети; Божићне песме, за клавир с потписаним
текстом; Змајевка, марш у славу педесетогодишњице књижевног рада Ј. Јовановића Змаја; Мајски цвет,
брза полка; Милетићев марш (Омладинац); За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу, марш; На
извору, étude mignonne; Игра за гласовир; Мазурка; Резигнација; музичко-сценска: опера Кнез Иво од
Семберије; Комади с певањем: Сеоска лола; Дивљуша; Ускочкиња; Седам гладних година; музика за
позоришне комаде: Мена; Горски вијенац; Чучук Стана; Ракија; Сваком своје; Пркос; Шаран; Сан
деспота Ђурђа у Хебу; вокална: Хорови (духовна), за мешовити хор ¾ Божанствена литургија по
српском народном напеву; Опело и парастос по црквеном појању, литогр.; Тебе Бога хвалим;
Светосавска химна; Многаја љета, као српска химна; за дечији хор ¾ Божићна песма; Свјатиј Боже;
Хорови (световна), за мешовити хор ¾ Путник на уранку, постоји вар. за мушки хор, тенор соло и
гудачки оркестар; Песма о песми; Невестин опроштај; Поклич на сложан рад; Сељанчице (збирка);
Песма српских комита; Соколи; Еј ко ти купи; Магла пала; Народна молитва; Гусларева смрт, балада;
Где је Призрен; Из српске градине - I руковет; Зора; Песма у славу стогодишњице Српске велике
гимназије у Новом Саду; Жетелачка песма; Косовска елегија; Мојој Фрушкој гори; Молитва
Црногорчева; Нове песме; за мушки хор ¾ Винска песма; Заклетва Југовића; Морнарска песма; Песма
српских соколова; Ловачки збор; Песме из Маћедоније; за женски хор ¾ Кад ме твоје плаве очи; Песмо
моја; за дечији хор ¾ Божићна песма; Ево бербе; Песма коледа; Песма о материцама; Песма српска из
села; 'Ајде друже; Босанчице; Соло песме: Постојница;<br />
Једна цура мала; Кад се шетам овом стазом;
Циклус Песме љубави; Позоришне песме у духу српских народних песама ; Пастир (уз пратњу
хармонијума); Аој зоро, аој рујна, за глас, виолончело и гласовир; списи: Клавир и учење клавира, Нови
Сад 1901; Српска црквена, народна и играчка музика, БК, 8, 1902, 239¾243; Како треба учити музику у
препарандији и богословији, СМЛ, Нови Сад, 1903, бр. 2; Теорија правилног нотног певања, Нови Сад
1904; Наше црквено појање, Сремски Карловци 1906; О реформи црквеног појања, рукопис, М. 3726,
РОМС; Пројекат за промену учења појања и музике у Српској великој гимназији у Новом Саду, рукопис,
Архив САНУ, 14389/15; ¾ Записи појања: Српска православна црквена појанка ¾ Песме за Литургију
св. Јована Златоустог, св. 1; Воскресни тропари, кондаци и прокимени, св. 2; Празнични тропари и
кондаци, св. 3, s.a., s. l.
== ЛИТЕРАТУРА ==
Владимир Ђорђевић, Исидор Бајић, МуГл, 9, Београд 1922;<br />
Јован Грчић, Портрети списама, IV, Загреб 1926; <br />
Милоје Милојевић, Исидор Бајић, у: Музичке студије и чланци, Београд 1933;
Антун Добронић, У спомен Исидора Бајића српског композитора, ГСПП, бр. 33, 1935;<br />
Стана Ђурић-Клајн, Исидор Бајић, ЛМС, 1950;<br />
Јован Виловац, Пјевач војвођанских равница, НСц, 1959;
Josip Andreis,Stana ðurić Klajn, Dragotin Cvetko, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Zagreb 1962; <br />
Милана
Бикицки, Српски музички лист Исидора Бајића, ЗМСДН, бр. 39, 1963;<br />
Владимир Ђорђевић, Оглед српске
музичке библиографије до 1914. године, Београд 1964;<br />
Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији,Београд 1969; <br />
Мирјана Џепина, Друштвени и забавни живот старих Новосађана, Нови Сад 1982;
Хранислав Ђурић, Из прошлости музичког школства у Новом Саду, Звук, 2, 1982; Стана Ђурић-Клајн,
Исидор Бајић на југу Балкана, у: Музички записи, Београд 1986; Данијела Шутановац, Из преписке
Исидора Бајића, ЗМССУМ, 1999, бр. 24¾25.
Даница Петровић
 
== Спољашње везе ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Исидор_Бајић”