Плотин — разлика између измена

75 бајтова уклоњено ,  пре 5 година
м
Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене
м (Бот: уклоњен шаблон: Link FA)
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене)
Плотинова филозофија [[еманација|еманационизма]] говорио о [[Једно]]м (''хен''), као искону [[биће|бића]] из којег истицањем (''еманацијом'') настају [[дух]] (''нус''), [[душа]] (''психе'') и на послетку [[материја|твар]] (''хиле''), која је потпуно одсуство бића, [[небиће]]. Смисао филозофије је повратак човека своме искону, што подразумева пут повратка од мноштва ка [[једност]]и. Врхунац овог пута усхођења је [[екстаза]], мистично иступање из себе којим човек превазилази одељену свест и стапа се са Једним.
 
Плотинови списи су надахњивали поколења [[хеленистичка ера|хеленских]], [[хришћанска филозофија|хришћанских]], [[јеврејска филозофија|јеврејских]] и [[исламска филозофија|исламских]] [[филозоф]]а и [[мистицизам|мистикмистика]]а.
 
== Живот ==
 
Плотин је рођен у [[Асјут|ЛикополисЛикополису]]у близу Александрије у [[Египат|Египту]] око [[204]]. године.<ref name="Neoplatonist Plotin">[http://www.cid-nova.hr/clanci_opis.asp?id=143&podrucje=Filozofija&grupa1=FIlozofi&grupa2=Plotin Neoplatonist Plotin], Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Студирао је филозофију у [[Александрија|Александрији]], посећујући многа предавања, незадовољан што не може наћи правог филозофа. Са двадесет и осам година посетио је [[Амоније Сакас|Амонија Сакаса]], који виде шта Плотин тражи, и након првог предавања Плотин схвати да је то и нашао, и оста код Амонија пуних једанаест лета.<ref name="Neoplatonist Plotin"/>
 
Са својих тридесет и девет година, када је цар [[Гордијан III]] [[243]]. године повео рат против [[Персија]]наца, Плотин му се придружио како би упознао персијску и [[индијска филозофија|индијску филозофију]].<ref name="Neoplatonist Plotin"/> Међутим, почетком [[244]]. године, Персијанци су [[Фалуџа|Фалуџе]] поразили Римљане, цар Гордијан је убијен. Након склапања мира са [[Шапур I|Шапуром I]], римска војска се повлачи према Риму, где стиже средином [[244]]. године.
 
Са четрдесет година, Плотин стиже у [[Рим]], где оснива своју филозофску школу.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu">[http://hrcak.srce.hr/file/30893 Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu], Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Ту стиче многе ученике, попут [[Порфирије Тирски|Порфирија]], [[Амелије|Амелија]], Кастрикуса Фирмуса, Евстохија Александријског, као и неколико римских сенатора који су се окренули филозофији попут Марцелија Оронтија (''Marcellus Orontius'') Савинија (''Sabinillus'') и Рогантијана (''Rogantianus''). Плотин је намеравао да оствари идеју [[Država (Platon)|Платонове Државе]] и подигне идеални филозофски град који би у част свог великог учитеља назвао [[Платонополис]]. Римски цар [[Галијен]] му је чак издао дозволу да на рушевинама једног града у [[Кампанија|Кампањи]] оснује филозофски град, међутим, људи с двора су успели спречити Плотинов подухват, онемогућивши оснивање Платонополиса.<ref name="Филозофски лексикон">Плотин из Ликополиса, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref>
 
Плотин је био блага погледа, пријатељски настројен према свима.<ref>Порфирије, Плотинов живот</ref> Он је био [[аскеза|аскетаскетска]]ска природа, [[мистицизам|мистик]] који у религиозној [[екстаза|екстази]] види највишу вид људске спознаје. Према сведочанству његовог ученика и биографа Порфирија, Плотин је у његовом присуству »неизрециви циљ«, односно мистичку екстазу, досегао четири пута.<ref>Порфирије, Плотинов живот 23, 16</ref> Пред крај живота, деломично слеп, већину времена је посвећивао [[медитација|медитацији]]. Свом силом је тежио божанском и желио се ослободити земаљских оптерећења.<ref name="Neoplatonist Plotin"/> Умро је око [[270]]. године на добру једног свог ученика у [[Кампанија|Кампанији]] у Италији.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/> Његове последње речи пред смрт, намењене пријатељу лекару Еустохију, биле су:
 
{{цитат2|Покушај бога у себи довести до божанског у свему.<ref>Порфирије, ''Vita Plotini'', 2, стр. 26–27.</ref>}}
{{Главни чланак|Душа|Душа света}}
[[Датотека:Hubble ultra deep field.jpg|мини|десно|200п|Према Плотину, [[душа света]] прожима читав [[свемир]].]]
[[Душа света]] (''психе''), која прожима читав [[свемир]], је извор настанка свих појединачних [[душа]]. Она је за Плотина трећа [[хипостаза]] која производи живот свих ствари, уређује их и њима влада.<ref name="Neoplatonist Plotin" /> Окренута ка унутра, управљена је на више сфере духа, а окренута спољашњем, еманира своје најниже сфере. Тако душа ствара и материју која нема своје независне реалности. Све док душа живи у чистом свету бити, она се не одваја од других душа; али чим постане везана уз једно тело, управљајући оним што је ниже од ње, одваја се од других бестелесних душа. Тако душа, осим у малог броја људи, постаје све више везана уз тело.<ref name="Филозофски лексикон"/>
 
{{цитат2|Тело помрачује истину, али тамо (у оностраности) све стоји јасно и одвојено.<ref name="Филозофски лексикон"/>}}
За Плотина, смисао филозофије није пука спознаја већ повратак свом почелу. [[Метафизика]] нам открива пут исијавања - силазак од Једног к мноштву постојећих бића, а [[етика]] нас учи путу повратка - успону к Једном. Пут повратка подразумева усавршавање [[врлина|врлине]], напредовање у [[самоспознаја|самоспознаји]] и очишћење (''[[катарза]]'') од материјалних ствари, при чему долази до одуховљења душе.
[[Датотека:Toft-spirit-of-contemplation-statue-vbig.jpg|мини|десно|200п|''Дух контемплације'', скулптура.]]
{{цитат3|[[Душа]] у свом кретању према себи, односно истинској [[самоспознаја|самоспознаји]], не само освешћује своје сопствено исходиште, већ она постаје [[дух]]ом.|Енеаде VI, 7, 35. 4}}
 
Човек својим настојањем да се уздигне до Једног као извора [[истина|истине]], [[добро]]те и [[лепота|лепоте]], прелази повратни пут од таме ка светлости. Умовање о исијавању бића јесте враћање, успињање по хипостазама, које доводи до преображаја човека.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/>
Међу Плотиновим ученицима налазе се [[Порфирије Тирски|Порфирије]], Апулеј, [[Јамблих]], [[Јулијан Флавије Клаудије|Јулијан Апостата]], Темистије, Симпликије, Макробијус, [[Прокло]], и [[Хипатија]] која је страдала од руку хришћанских фанатика [[415]]. године.<ref name="Neoplatonist Plotin"/>
 
Плотиново учење је наредних векова утицало на поколења духовних мислиоца, међу којима су и [[Августин Хипонски|Августин]], [[Псеудо-Дионисије Ареопагит|Псеудо-Дионисије]], [[Максим Исповедник]], [[Августин Хипонски|Августин]], [[Јован Скот Еријугена|Еријугена]], [[Ибн Сина|Авицена]], [[Ел Газали|Алгазел]], [[Ибн Габирол|Авицеброн]], [[Мајстор Екхарт]], [[Никола Кузански]], [[Ђордано Бруно]], [[Јохан Готфрид фон Хердер|Хердер]], [[Јакоби]], [[Фридрих фон Шелинг|Шелинг]], [[Гете]], [[Новалис]]. Плотин је знатно утицао и на хришћанство.<ref name="Филозофски лексикон"/>
 
== Извори ==
1.572.075

измена