Владимир Мошин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
мНема описа измене |
||
Ред 31:
Доста је радио у области српске и византијске дипломатике где је у већем броју мањих прилога решавао различите проблеме углавном у вези са датирањем појединих повеља. Резултат његовом рада на светгорским актима били су и просопографски прилози посвећени значајнијим Хиландарцима (''„Хиландарац Калиник, српски дипломата 14. века“'', 1940; ''„Хиландарски игумани средњег века“'', заједно са [[Миодраг Пурковић|Миодрагом Пурковићем]], 1940). Бавио се и историјом доласка руских монаха на [[Света гора|Атос]] као и питањима око оснивања и развоја њиховог манастира.
Још [[1919]]. године у Кијеву радио је на пописивању старог рукописног материјала. Своје рано интересовање за ову врсту извора наставио је да развија после 1947. када се посветио систематском проучавању рукописа, преносећи своје широка знања на млађе сараднике. Организовао је рад на описивању рукописа у Београду, Загребу и Скопљу. Најпре је описао рукописе архива ЈАЗУ ''„-{Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije I—II}-“'' (1952, 1955), радећи у исто време на издавању и других значајних текстова ([[Душанов законик|Душановог законика]] и [[Летопис Попа Дукљанина|Летописа попа Дукљанина]] између осталих). У више студија је систематски обрађивао поједине елементе рукописа као што су водени знак и орнамент. Описивао је рукописе из готово свих рукописних збирки СФРЈ (манастир Грачаница, Пећка патријаршија, [[манастир Никољац]] код Бијелог Поља, збирка Повијесног музеја Хрватске, Копитарева збирка словенских рукописа у Љубљани).
Библиографија његових радова објављена је у часопису ''Слово'' 18—19 (1969) 146—154 као и у ''Зборнику Владимира Мошина'' (1977) 7—16.
| |||