Први крсташки рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Разне исправке |
||
Ред 32:
[[Роберто Монах]] за кога се само претпоставља да је око [[1100]]. био на Истоку написао је спис -{Hierosolymitam exspeditio}- да би се допунила анонимна -{Gesta}-. Дело представља само прераду и допуну -{Gestе}-. [[Радулф из Кана]] (-{Radulfus Cadomenais}-), капетан [[Роберт Нормандијски|Роберта Нормандијског]] а касније [[Јерусалим|јерусалимски]] [[патријарх]] написао је по самом причању Боемундовог нећака [[Танкред Галилејски|Танкреда]], -{Gesta Tancredi}- које обухватају догађаје до [[1105]]. године. На основу анонимних -{gesta}- и усмених саопштавања написао је негде после [[1107]]. године [[ава|опат]] а касније и [[архиепископ]] [[Бандри де Буржел]], -{Hystoria Hierosolymitana}-. Дело је лепо написано, али у њему има доста измишљотина и реторике.
Такође требе поменути и спис -{Hierosolymitana}-, дело једног од највећих историографа средњег века [[Ekehard iz Aure|Екехарда из Ауре]]. Он је био на Истоку 1101. године а овај спис је важан као одјек немачког мњења о крсташком рату. На њега је Исток оставио велики утицај, а Цариград је за њега -{Civitas nobilissima}-. Врло важан извор за први крсташки рат је [[Кафаро ди Рустико да Кашифелоне]], [[Ђенова|ђеновљански]] патрициј, државник, адмирал. Поред свог важнијег дела Ђеновљанских анала оставио је кратку расправу -{De liberatione civitatum Orientis}-. Ово дело је писано доста после првог крсташког рата, око [[1155]]. па оно не може имати вредност списа написаног непосредно после догађаја. Он ту говори о учешћу у борбама око Кесареје, о учешћу Ђеновљана у првом крсташком рату.<ref>Проф. др Бранислав Милутиновић, Одабрани извори за општу историју средњег века са хрестоматијом, Ниш 2005.
[[Ана Комнина]], најстарија кћи [[Алексије I Комнин|Алексија I]] (1081—1118), је као монахиња написала своје чувено дело Алексијаду, у 15 књига, величајући живот свога оца. Алексијада обухвата временско раздобље од [[1069]]. до [[1118]], када је њен отац умро. Књигу је допунила пред смрт историјским материјалом који је добила од свог мужа. Књигу је највероватније завршила [[1148]]. Највише места Ана Комнина посвећује односу крсташа и Византије, а као права грчка принцеза фаворизовала је Византинце, а са презиром говорила о крсташима.<ref>Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1996.
== Стање на Истоку ==
Ред 41:
Европљанима је крајем XI века изгледало да је стање врло повољно за предузимање крсташког похода. Због слабљења централне власти, мулиманске области на [[Блиски исток|Блиском истоку]] су се поделиле на многобројне феудалне поседе и државице. Одвојио се Египат, а њему су биле потчињене [[Сирија]], [[Палестина (регион)|Палестина]] и феникијске области (Данашњи [[Либан]]). Арабљански свет ослабљен, постао је жртва [[Селџуци|Турака Селџука]]. Турци Селџуци су племе које је дошло са Истока и које се у XI веку учврстило у Малој Азији, преотивши Египту Сирију и Палестину. Међутим и у турској држави почели су да јачају феудалци, па се држава распала на низ независних кнежевина, које су се простирале од [[Мала Азија|Мале Азије]] на северу до [[Египат|Египта]] на југу. Египат је пак настојао да врати под своју власт Сирију и Палестину.
Византија некада јака држава у том делу света, почела је да се опоравља од удараца на западу и истоку. Византијски цареви били су спремни да прихвате помоћ која је долазила из западне Европе у борби против Турака који су се налазили близу византијске престонице, Цариграда.<ref>Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд 1966.
== Предуслови за рат ==
Ред 47:
== Учесници у крсташким походима ==
У средњем веку црква је владала над духовним животом људи. Сви који су кренули на исток оправдали су своје учешће у крсташким походима жељом да ослободе „света места“, али иза тога стајале су за неке нада у бољи живот, за друге нове земље и поседи, за треће слава или добит.<ref>Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд 1966.
'''Владари и крупни феудалци''' учествовали су у крсташким ратовима, јер су се надали да ће освојити нове територије, што је значило повећање политичког утицаја и прихода.
Ред 57:
'''Средоземни градови''', пре свега јаки трговачки центри [[Венеција]] и [[Ђенова]] имали су своје интересе у проширивању трговине. Крсташки ратови омогућавали су стварање нових трговачких веза.
'''Римокатоличка црква''' која је играла значајну улогу у покретању крсташких ратова, имала је своје посебне циљеве. Користећи се верским осећањима народа позивала их је да крену у поход за „ослобођење Христовог гроба“ и тако пред свима оправдала крсташке ратове као узвишени циљ. Освајањем нових области проширивала се и њена моћ и ако би дошло до покрштавања муслимана, повећао би се и број верника.<ref>Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд 1966.
== Вође првог крсташког рата ==
Ред 107:
Велики део крсташа прошао је истим путем као и пре њих масе сиротиње. Спустили су се низ Дунав и код Београда су ступале на територију Византије. Затим су преко Ниша, Софије и Једрена стизали у Цариград. Други део крсташа ишао је старим римским путем [[Via Egnatia]] који је почињао код [[Драч]]а, затим пролазио кроз албанске планине до обале [[Охридско језеро|Охридског језера]], па поред [[Струга|Струге]] и [[Охрид]]а пењао се према [[Битољ]]у, а затим кроз [[Воден (град)|Воден]], [[Солун]] и [[Сер (град)|Сер]] стизали у Цариград. Крсташи су у Драч стизали или копненим путевима кроз [[Далмација|Далмацију]] или бродовима из италијанских лука. [[Ремон Тулуски]] је кроз северну [[Италија|Италију]] и Далмацију дошао у Драч. Друга група крсташа, већином [[Нормани|Нормана]] се укрцала у јужноиталијанским лукама се укрцала на бродове којима се пребацила у Драч. Одавде су римским путем Via Egnatia стигли у Цариград.{{sfn|Ferluga|1966|pp=26-27}}
Од краја 1096. до пролећа [[1097]]. скупила се у околини Цариграда велика војска. Велики проблем и за крсташе и за византијску владу било је снабдевање оволиког броја крсташа. Крсташи су нешто куповали, нешто су добијали из византијских магацина, а понекад би опљачкали становништво предграђа.<ref name="autogenerated2">Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд 1966.
Крсташе је одушевио Цариград својим велелепним трговима и палатама, величанственим црквама и сјајним двором. Међутим на Цариграђане крсташи су оставили бедан утисак сурових варвара и простих људи. Забринут због присуства великог броја наоружаних људи, византијски цар [[Алексије I Комнин]] се побринуо да крсташку војску што пре пребаци у Малу Азију. Претходно је цар затражио да му вође крсташа положе залетву верности и да врате Византији територије које су некада њој припадале. Византијски цар се обавезао да ће их снабдети намирницама и оружјем и да ће се придружити у походу. Све вође крсташа прихватиле су цареве услове сем [[Ремон Тулуски|Ремона Тулуског]].<ref name="autogenerated2"/>
| |||