Битка код Варне — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м sablon page |
м Разне исправке |
||
Ред 18:
'''Битка код Варне''' се одиграла [[10. новембар|10.11.]] [[1444]]. године између [[Отоманска војска|отоманских снага]] предвођених [[Мурат II|Муратом II]] ([[1421]]—[[1451]]) и удружене [[крсташки ратови|крсташке]] војске коју су махом чиниле снаге [[краљевина Мађарска (1920—1946)|краљевина Мађарске]] и [[Краљевство Пољска|Пољске]] предвођене [[Јанош Хуњади|Јаношем Хуњадијем]] и [[краљ]]ем [[Владислав III Јагелонац|Владиславом III Јагелом]] (краљ Пољске 1434—1444, краљ Мађарске 1440—1444) и представља последњи велики покушај да се [[Османлије]] протерају са [[Балканско полуострво|Балкана]]. Завршена је одлучном победом Османлија, а током борби су живот изгубили краљ Владислав и [[Папа|папски]] легат [[кардинал]] [[Јулијан Ћезарини]]. Сматра се да је једна од последица крсташког пораза био и [[Пад Цариграда (1453)|коначни пад Цариграда]] [[29. мај|29.05.]] [[1453]]. године{{чињеница|date=12. 2009.}}.
Битка је дошла као последица војних победа над Османлијама почетком четврте деценије [[15. век|XV века]]. Прво је [[Опсада Београда (1440)|одбрањен Београд]] 1440. године, потом је Хуњади [[1441]]. и [[1442]]. године остварио победе у [[Србија|Србији]] и [[Трансилванија|Трансилванији]], да би током [[1443]]. и 1444. године у тзв. [[Дуга војна|''Дугој војни'']] крсташи допрли до [[Софија|Софије]] сузбивши Османлије, што је довело до закључивања [[Сегедински мир|Сегединског мира]] (заснованог на преговорима из [[Једрене|Хадријанопоља]]) у [[јул]]у 1444. године којим је склопљено примирје на десет година и обновљена је [[српска деспотовина]] на чијем челу се поново нашао [[деспот]] [[Ђурађ Бранковић]] ([[1427]]—[[1456]]). На инсистирање папе [[Евгеније IV|Евгенија IV]] ([[1431]]—[[1447]]) и његовог легата кардинала Ћезаринија, Владислав -{III}- и Хуњади су одбацили мировни уговор и покренули војску ка [[Византијско царство|византијској]] [[Варна|Варни]] у којој је требало да се састану са [[Млетачка република|млетачким]] бродовима који је требало да блокадом [[Дарданели|Дарданела]] и [[Босфор]]а спрече отоманске снаге из [[Азија|Азије]] да пређу у [[Европа|Европу]]. Српски деспот није учествовао у новом походу задовољан обновом своје државе сматрајући да је Сегединским миром постигнут максимум против Османлија, док крсташи истовремено нису могли и да рачунају на део крсташких снага из претходног похода који се након склапања Сегединског мира вратио својим кућама у [[Западна Европа|западној Европи]]. Истовремено је и [[морејска деспотовина|морејски деспот]] [[Константин XI Палеолог Драгаш|Константин Драгаш]] (морејски деспот [[1428]]—[[1449]], царски регент
Међутим хришћанска флота није успела да спречи прелазак Муратових снага и око 60.000 Османлија је 10.11. код Варне напало крсташку војску, коју су, према проценама, бројчано надмашивали око три пута<ref name=Setton/>. Без обзира на бројчану надмоћ Османлија, чињеницу да је скоро целокупна крсташка војска била састављена од [[konjica|коњаника]] [[оклопник]]а и рану Ћезаринијеву погибију, крсташи су успешно започели битку и толико су сузбили Отоманске снаге да је битка чак и Мурату изгледала изгубљено и он се одлучио да напусти бојиште. Потиснуте су [[Анадолија|анадолијске]] трупе под вођством [[Караџа беј]]а и [[Румелија|румелијска]] [[konjica|коњица]] под вођством [[Сихабедин паша|Сихабедин паше]], тако да је на самом бојишту практично остао само султан са [[јањичари|јаничарима]]. У тој фази борбе дошло је до преломног тренутка у коме је двадесетогодишњи краљ Владислав одлучио да се укључи у борбу, пошто је до тада по Хуњадијевој препоруци пасивно стајао у позадини, док је он потискивао крила османлијске војске. Он је са око 500 својих [[Пољаци|пољских]] [[витез]]ова јурнуо ка отоманском центру, на коме се налазио Мурат који је практично кренуо да се повлачи, са циљем да зароби или убије самог [[султан]]а. Током борби са јаничарима, краљ је оборен са коња и одрубљена му је глава, после чега је његове трупе захватила паника коју су искористили јаничари којима је у помоћ притекла и њихова коњица коју је Хуњади претходно потиснуо са бојишта. Сам Јанош је покушао да спасе краљево тело, али у томе није успео, после чега је окупио остатке трупа и са њима се повукао преко [[Дунав]]а.
| |||