Звучна картица — разлика између измена

== Генералне карактеристике ==

Већина звучних картица користи дигитално-аналогни конвертор [[DAC]], који конвертује снимљене или генерише дигиталне податке у аналогном формату. Излазни сигнал је повезан са појачалом, слушалицама или спољашњим уређајем користећи стандардне прикључке, као што су TRS конектор или RCA конектор. Ако су број и величина конектора превелики за простор на задњој страни кућишта конектори ће бити ван функције,обично употребом уређаја за прекид, једне помоћне задње плоче, или панела постављеног са предње стране.Напредније картице обично укључују више од једног звучног чипа да подржи веће брзине преноса података и вишеструке истовремене функционалности, на пример дигиталне производње синтетизованих звукова, обично за генерације музике и звучних ефеката у реалном времену које користе минимално податке и време [[CPU]].

Дигитална репродукција звука се обично ради са вишеканалним [[DAC]], који су у стању да на истовременeистовремене и дигиталнeдигиталне узорке на различитим висинама и јачинама тонова, примене у реалном времену ефекте као што су филтрирање или намерна дисторзија.Вишеканални дигитални звук репродукције може такође може користити за синтезу музике, када се користи уз поштовање, па чак и употребу вишеканалне емулације. Овај приступ је постао уобичајен кад произвођачи траже једноставније и јефтиније звучне картице.

== Звучни канали и полифонија ==

[[ImageДатотека:Zvucni kanali.jpeg|right|thumb|Аудио канали ]]

Након неколико година, већина [[Лични рачунар|PC]] звучних картица су имале вишеструке [[FM]] синтезе гласова (обично 9 или 16) које су се обично користиле за [[MIDI]] музику. Пуне могућности напредних картице се често не користе у потпуности; само један (моно) или два (стерео) глас (а) и канал (а) се обично посвећују репродукцији дигиталног звука узорака, и репродукцију више од једног дигиталног звука, док узорак обично захтева од софтвера миксовање по фиксној стопи узорковања. Модерне и јефтине интегрисане звучне картице (оне које су стандардно уграђене у матичним плочама), као што су аудио кодек,попут оних испуњавају стандарде [[АC'97]], па чак и неке јефтиније звучне картице намењене за проширење, и даље раде на овај начин. Ови уређаји могу да обезбеде више од два звучна канала (обично 5.1 или 7.1 surround звук), али они обично немају стварну хардверску полифонију,било за звучне ефекте или [[MIDI]] репродукцију - ови задаци сeсе у потпуности обављају у софтверу.

Пошто је дигитална репродукција звука постала доступна и под условом боље перформансе од синтезе, модерни звучне картице са хардверском полифонијом заправо не користе [[DAC]] са што више канала као гласове; уместо тога, они обављају мешање гласа и обраду ефеката у хардверу, или евентуално обављају дигитално филтрирање и конверзије до и од фреквентног домена за примену одређених ефеката, унутар одабраног [[DSP]]. Фаза коначне репродукције врши спољни (у односу на [[DSP]] чипови (а)) [[DAC]] са знатно мање гласова него канала (нпр, 8 канала за 7.1 аудио, и могу се поделити међу 32, 64 или чак 128 гласова).

== Историја развоја звучне картице за [[IBM PC]] ==

Звучне картица за рачунаре компатибилне са [[IBM PC]] су биле веома ретке до 1988. године, који је оставио јединствени унутрашњи [[Лични рачунар|PC]] звучник као једини начин раног PC софтвера који може да произведе звук и музику. Хардверски звучник је обично био ограничен на квадратнeквадратне таласeталасе, који су имали заједнички надимак "бипер". Звук који је настајао је обично описиван као кратки звучни "бип" сигнали. Неколико компанија, пре свега [[Access Software]] су развили технике за дигиталну репродукцију звука преко звучника PC (види RealSound).Настали звук је једва био функционалан, и патио је од дисторзије излаза и мале јачине, и обично је захтевао заустављање свих других процеса приликом емитовања звука. Остали домаћи модели рачунара из 1980-их имали су укључену хардверску подршку за дигиталну репродукцију звука или синтезу музике (или обоје),стављајући [[IBM PC]] у неповољнији положај на њих када је реч о мултимедијалним апликацијама као што су креирање музикeмузике или игрице. Почетни дизајн и маркетинг фокусиран на звучним картицама за PC платформу IBM нису засноване на играма, већ на посебним аудио апликацијама као што је креирање музике (AdLib Лични музички систем, IBM [[Music Feature Card Card]], [[Creative Music System]]), или на синтези говора (Digispeech DS201, [[Covox Speech Thing]],[[Street Electronics Echo]]).

Године 1988. скуп извршних директора фирми које се баве рачунарским играма је изјавио на [[Consumer Electronics Show]] да ограничена способност звукaзвука на PC га спречава да постане водећи домаћи рачунар, да је потребна $ 49-79 звучна картица са бољим могућностима од постојећих производа, и да када би такав хардвер био примењиван у широј употреби , да би га њихове компаније подржале. [[Sierra On-Line]], која је била пионир подршке [[EGA]] и [[VGA]] видео, и 3 1/2 "дискове, те године је обећала да ће подржати AdLib, IBM Music Feature и [[Roland МТ-32]] у својим играма, а звучне картице су коштале од 195 до $ 600.[[Computer Gaming World]] 1989. године је показао да 18 од 25 игара компаније планира да подржи [[AdLib]], шест [[Roland]] и [[Covox]], а седам [[Creative Music System]]/[[Game Blaster]].

== Произвођачи звучних картица ==

Један од првих произвођача звучних картица за [[IBM PC]] је био AdLib, који је производио звучну картицу на основу [[Yamaha IM3812]] звучне картице, такође познат као OPL2. AdLib је имао два режима: 9-гласовни режим где би се у потпуности програмирао сваки глас, и ређе користио "ударачки" мод са 3 редовним креирањем гласова и за креирање 5 независних удараљке само за гласове,укупно 11. (режим удараљки је био сматран као нефлексибилан већини програмера, и углавном је коришћен као сопствени софтвер AdLib).<ref>{{cite web | url =http://www.legitreviews.com/creative-sound-blaster-zxr-sound-card-review_155706 | title =Најбоља музичка картица на тржишту }}</ref>

Creative labs је такође понудио тржишту звучну картицу отприлике у исто време под именом Creative Music систем. Иако C/МS jeје имао дванаест гласовaгласова на AdLib-у било их је девет, а била је то стерео картица док AdLib био моно. OсновнаОсновна технологија на којој је био заснован је била на [[Philips SAA1099]] чипу који је у суштини био генератор квадратних таласа. Звучало је слично као када би имали дванаест истовремених [[Лични рачунар|PC]] звучника, осим контроле амплитуде за сваки канал, и није се добро продавао, чак и након што је био преименован у [[Game Blaster]] годину дана касније. Game Blaster продавао у малопродаји за мање од $ 100 и био компатибилан са многим популарним играма, као што је Silpheed.<ref>{{cite web | url =http://www.tested.com/tech/pcs/454839-tested-why-high-end-pc-sound-card-matters/ | title =Зашто је битно имати добру музичку картицу }}</ref>

Велика промена на тржишту [[IBM PC]] звучних картица се десила када је Creative Labs представио картицу. Препоручен од стране Microsoft-а за програмере који стварају софтвер заснован на Multimedia PC стандарду. Sound Blaster је копирао AdLib и додао звучни копроцесор за снимање и репродукцију дигиталног звука (вероватно су то били Intel микроконтролери означени од стране Creative).

[[Roland]] је такође производио звучне картице у касним 1980-их, већина од њих су биле квалитетне "prosumer" картице, као што су MT-32 и LAPC-I. [[Roland]] звучне картице се често продају за стотине долара, а понекад и преко хиљаду. Многе игре су имале музику писану за своје картице, као што су [[Silpheed]] и [[Police Quest II]]. Картице су често биле лоше у звучним ефектима, као што су смех, али за музику су биле далеко најбоље звучне картице на располагању до средине деведесетих година. Неке [[Roland]] картице, као што су [[PKS]], и каснијим верзијама МТ-32 су направљене да буду јефтиније, али њихов квалитет је обично драстично сиромашнији од осталих [[Roland]] картица.

Током 1992. године један продавац звучних картица је рекламирао да је његов производ био "Sound Blaster, AdLib, Disney Sound Source и Covox Speech Thing компатибилан!".Sound Blaster линија картица је, заједно са првим јефтиним [[CD-ROM]]-ом и развијањем видео технологија, увела у нову еру мултимедијалних рачунарских апликација које могу репродуковати аудио [[CD]], додати снимљени дијалог са видео играма, или чак репродуковати [[full motion]] видео (мада у много нижим резолуцијама и квалитету него у раним данима). Распрострањена одлука да се подржи Sound Blaster дизајн у мултимедијалним и забавних наслова значи да будуће звучне картице, као што су [[Media Vision's Pro Audio Spectrum]] је и [[Gravis Ultrasound]] морају да буде Sound Blaster компатибилне да би се добро продавале

. До раних 2000-их [[AC´97]] аудио стандард jeје постао широко распрострањен и на је крају преузео Sound Blaster као стандардни због своје ниске цене и интеграције у многим матичним плочама, Sound Blaster компатибилност је стандард који многе друге звучне картице и даље подржавају и одржавају компатибилност са многим играма и објављеним апликацијама .<ref>{{cite web | url =http://www.we08.org/best-sound-card/ | title =Гејминг звучне картице }}</ref>

[[Категорија: Семинарски радови/ВИШЕР 2015]]