Муслиманске милиције — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 1:
'''Муслиманска милиција''' назив за наоружане локалне групе у [[Муслимани (народ)|муслиманским]] селима под [[Усташе|усташко]]-[[Окупациона подела Југославије у Другом светском рату|окупаторском влашћу]] на подручју [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и [[Санџак]]а, током [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]].
Формирање муслиманских милиција почело је у другој половини [[1942]]. године, као одговор на велике четничке покоље муслиманског становништа, крајем [[1941]]. и почетком 1942. године и имале су за циљ одбрану муслиманских села од [[Југословенска војска у отаџбини|четничких]], али и [[Народноослободилачка војска Југославије|партизанских јединица]]. С обзиром да муслиманска милиција није постојала као јединствена војна формација, већ је деловала на локалном нивоу, њен политички састав, као и дејство су били различити од области до области.
Неке муслимански милиције су активно учествовале, са [[Усташка војница|усташама]], у погромима и [[Злочини над Србима у Другом светском рату|покољима српског становништва]], неке су склапале договоре о ненападању са четницима и партизанима, док су поједине сарађивале са партизанима. Састав муслиманске милиције био је различит и кретао се од усташки опредељених појединаца до људи који су потајно сарађивали са [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачким покретом]] (НОП). Највећи део припадника муслиманских милиција био је политички неопредељен и служење у милицији је схватао као нужност у циљу заштите својих села.
== Историјат ==
Муслиманске милиције биле су формиране на свим подручијима у Југославији, укојима су живели [[Муслимани (народ)|Муслимани]]. Како у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]], која се тада налазила у саставу усташке [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] (НДХ), тако и на подручју [[Санџак]]а, који се налазио под италијанско-немачком окупацијом.
=== Источна Босна ===
Ред 13:
Поновни четнички покољи муслимана изазвали су велико незадовољство муслиманских првака према усташкој власти и италијанском окупатору, који нису спречили ове злочине. [[Сарајево|Сарајевски]] муслимани су [[28. август]]а [[1942]]. године сазвали конференцију на којој се расправљало о овом проблему. Тада је био основан одбор „Народни спас“ на чијем је челу био хафиз Мухамед Панџа, члан Улема-меџлиса, руководећег тела Исламске верске заједнице. Он је од тада веома активно радио на организовању муслиманских милиција. Увидевши да је ово организовање Муслимана усмерено против четничких, али и партизанских снага, а не против усташко-окупаторских власти, веома брзо су добили војну и новчану помоћ од усташа и Немаца.
После овога долази до формирања муслиманских милиција на простору Фоче, [[Горажде|Горажда]] и [[Чајниче|Чајнича]], која је према усташким подацима бројала око 1.500 људи. Један од организатора милиције на овом простору био је Хусеин-бег Ченгић. Пошто су фебруара [[1943]]. године четници поново овладали овим тереном, они су веома брзо и лако савладали припаднике муслиманске милиције, која је потом била потпуно разбијена.
Муслиманске милиције на подручију [[Рогатица|Рогатице]], [[Братунац|Братунца]], [[Сребреница|Сребренице]] и [[Власеница|Власенице]] биле су уско повезане са усташком влашћу и њиховим војним формацијама. На подручију Рогатице муслиманску милицију је формирао и предводио Зулфо Думањић. Начелник Братунца Едхем Хаџиалић Ефендић је био и организатор муслиманске милиције на овом терену. Иако је био усташки сарадник, одбио је да његове јединице пређу у [[Усташка војница|Усташку војницу]], због чега је дошао у отворени сукоб са усташом Мијом Мијачевићем, који га је касније убио.
Ред 22:
У другој половини 1942. године од стране италијанског окупатора долази до идеје о стварању заједничке четничко-муслиманске [[Добровољачка антикомунистичка милиција|антикомунистичке милиције]] на подручију [[Херцеговина|Херцеговине]]. Оваква организације формирана је децембра 1942. године под називом „Муслиманска национална војна организација“, а њен вођа је био [[Исмет Поповац]].{{sfn|Tomasevich|2002|pp=494}} Због многобројних четничких злочина над муслиманима, ова организација је била малобројна, а после смрти Исмета Поповца, августа 1943. године се тотално осула.
На херцеговачком подручју организатори муслиманских милиција били су [[Џемал Тановић]] из [[Кула (Гацко)|Фазлагића Куле]], код [[Гацко|Гацка]] и Салко Ћатић из [[Невесиње|Невесиња]]. Тановић је на свом подручију успео да окупи око 700 припадника милиције, који су се организационо налазили у саставу оружаних снага [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]]. Њихов главни задатак је био да бране своја села од партизанских и четничких јединица. Половином октобра 1943. године партизанска [[Десета херцеговачка пролетерска ударна бригада|Десета херцеговачка бригада]] је овладала овим тереном заузевши 11 заселака Фазлагића Куле, али у самој Кули и три засеока остале су опкољене снаге муслиманске милиције и усташа, јачине око 500 људи. Освојивши Гацко, партизани су им прекинули комуникацију ка [[Билећа|Билећи]] и Невесињу. После више од месец дана опсаде, [[20. новембар|20. новембра]] [[1943]]. године припадници муслиманске милиције и усташе су се заједно са становништвом повукла у Невесиње. Недуго потом, муслиманска милиција и усташе су поново овладали овим тереном и повратили Фазлагића Кулу. Фебруара [[1944]]. муслиманска милиција под командом Џемала Тановића бројала је око 450 милиционера. Септембра 1944. године [[29. херцеговачка дивизија НОВЈ]] је поново заузела Фазлагића Кулу, а у борбама са њима [[22. септембар|22. септембра]] је погинуо Тановић, након чега је дошло до распада муслиманске милиције на овом терену.
У околини Невесиња муслиманску милицију је формирао Салко Ћатић, бивши аустроугарски окуружни наредник. Средиште ове милиције било је у селу [[Кљуна]], код Невесиња, а дејствовала је на терену некадашње општине [[Крушевљани]]. Ћатић је често водио преговоре са италијанима, који су га снабдевали храном и оружјем. У другој половини 1942. године, на овај терен вратиле су се [[Домобранство|домобранске јединице]] и тиме обновиле власт НДХ на овом терену, која је била уклоњена у току устаничких акција 1941. године. Тада је октобра 1942. године у [[Травник]]у дошло до стварања домобранске пуковије – коју су сачињавали домобрнаски добровољци из Херцеговине и припадници Ћатићеве муслиманске милиције. Ова јединица је потом била пребачена на терн [[Сињ]]а и [[Имотски|Имотског]], а Ћатић се убрзо поново вратио на овај терен поново обновио муслиманску милицију. После рата, Ћатићу је суђено у [[Мостар]]у, али је [[1946]]. године био ослобођен јер је утврђено да је његова муслиманска милиција имала улогу обичне сеоске страже, чији је једини циљ био заштита муслиманских села и да њени припадници нису учествовали у злочинима.
Ред 28:
=== Цазинска крајина ===
{{посебан чланак|Хускина војска}}
Формирање муслиманске милиције у [[Цазинска Крајина|Цазинској крајини]] везано је за име [[Хуска Миљковић|Хусеина Хуске Миљковића]], бившег партизана и команданта места у ослобођеној [[Велика Кладуша|Великој Кладуши]]. Након повлачења партизана са овог терена, услед почетка [[Четврта непријатељска офанзива|Четврте непријатељске офанзиве]], марта [[1943]]. године, Хуска је побегао из [[Народноослободилачка војска Југославије|партизана]] и придружио се [[Домобранство|домобранима]]. У договору са властима НДХ, од којих је добио чин пуковника домобранства, а уз помоћ муслиманског „Крајишког одбора“, на челу са Хасаном Миљковићем, почео је да
Средином 1943. године основао је муслиманску милицију чији је штаб био у селу Пећиграду, код [[Цазин]]а, где се налазила тврђава из османског доба. Његове јединице имале су око 3.000 људи сврстаних у 11 батаљона.{{sfn|Tomasevich|2002|pp=502}} С обзиром на Хускину популарност међу муслиманским становништвом Цазинске крајине, као и број људи који је окупио, све зараћене стране су покушавале да са њим одржавају односе. Усташе нису имале великог поверења у Хуску и његову војску, али нису желе да му се конфронтирају да не би прешао партизанима. Партизани су били љути на Хуску јер је дезертирао, али су и они одржавали контакте са њим јер су знали да без њега не могу оставрити утицај на Муслимане овог подручја.
Крајем новембра 1943. године партиазни предвођени [[Већеслав Хољевац|Већеславом Хољевцом]] преговарали су са Хуском о његовом поновном преласку у партизане, али нису успели да постигну договор, због његових превеликих услова. Да би спречили евентуални Хускин прелезак на страну партизана, Немци су Хуски послали нешто наоружања и опреме, а усташе су послале сатника Мартина Грабовца да преговара са њим. Главни Хускин услов и партизанима и усташама био је да његова јединица остане јединствена. Споразум између Хуске и усташа је био постигнут, али не до краја испоштован. Ипак материјалне повластице у виду новца, наоружања и опреме, које је Хуска добио од усташа одвратиле су га од преласка партизанима.
Ред 42:
== Референце ==
{{reflist|30em}}
== Литература ==
* ''[[Лексикон Народноослободилачког рата|Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941-1945]]'' (први том). „Народна књига“ Београд и „Партизанска књига“ Љубљана, 1980. година.
* {{Cite book |ref= harv|last=Каровић|first=Мериса|authorlink= |coauthors= |title=Муслиманске милиције у Босни и Херцеговини 1941-1945|year=2006
* {{Cite book |ref= harv|last=Tomasevich|first=Jozo|authorlink= Јозо Томашевић|coauthors= |title=War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration|year=2002|url=http://books.google.rs/books?id=fqUSGevFe5MC&printsec=frontcover&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false|publisher=Stanford University Press|location= Stanford|isbn=978-0-8047-3615-2 }}
| |||