Теорија тоналних функција — разлика између измена

нема описа измене
Нема описа измене
== Историја и употреба ==
=== Историја ===
<div>Жан Филип Рамо је у свом раду из прве половине 18. века први употребио појмове [[тоника]], [[субдоминанта]] и [[Доминанта (музика)|доминанта]].<ref>Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard</ref> Ипак, они нису били сасвим идентични каснијој, Римановој перцепцији тих појмова.<ref>Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag</ref> Наиме, Рамо је међу првима установио постојање ''хармоније'' као независне гране у односу на до тада доминирајући [[Полифонија|контрапункт]], који није проучавао [[Акорд|акорде]] и њихове међусобне везе, већ кретање независних мелодијских линија, консонанце, дисонанце и [[Интервал (музика)|интервале]]. Хармонија се стога појавила као засебна грана из потребе да се дефинише све очитије (а до тада слабо дефинисано) постојање модерног тоналитета у пракси композитора (који је заменио средњевековне [[Модус (музика)|модусе]]), те сазвучја која су проистекла из њега.</div><div><br>
Током друге половине 18. и прве половине 19. века, Рамоова разматрања су остала потиснута, а њихово место заузела је ''[[Теорија тоналних ступњева]],'' која је све хармонске појаве дефинисала углавном [[Емпирија|емпиријски]], тј. појавно, без много разматрања о томе како тоналитет функционише.<br>
<br>
Ипак, крајем 19. века, Хуго Риман долази у контакт са Рамоовим теоријама, те развија тзв. [[Дуалистичка теорија (музика)|дуалистичку теорију]] (познату и као ''теорија тоналитета у огледалу'').<ref>Ибид</ref> ''Он је вратио у употребу тоналне функције и сматрао да природни мол представља интервалски и хармонски симетрични одраз дура у огледалу, те да хармонски ток треба пролагодити сходно томе (примера ради: уколико је природни каденцирајући ток у дуру: T-S-D-T, њему кореспондирајући у молу треба да буде t-d-s-t, видети наредна поглавља за додатна објашњења око ознака).<ref>Ибид</ref> Ипак, овакво виђење убрзо наилази на [[Скепса|скепсу]] других теоретичара који, иако су сматрали да су функције пожељно објашњење појава у тоналитету, нису признавали постојање дуализма у пракси.<ref>Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett</ref><br>
<br>
 
Иако се дуалистичка теорија данас углавном сматра одбаченом, аналитичке ознаке које су из ње проистекле и данас су у раширеној употреби.<ref>De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter</ref> <ref>Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter</ref> <ref>Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.</ref></div><div> <ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref> Функционална теорија налази употребу у [[Музичка анализа|музичкој анализи]], где служи за одређивање хармонског тока. Захваљујући њој, у композицијама се може одредити логични след акорада, [[Музичка секвенца|секвенце]] и [[Каденца|каденце]], али такође може бити и од велике помоћи приликом дефинисања музичког облика.</div>
 
=== Употреба ===
|[[Датотека:FunktionstheorieNBn2.png|thumb|320x320px|Главне функције у облику акорада у а-молу]]
|}
<div>Функционална теорија истиче постојање тоналитета, који се у јединици времена потврђује процесима који воде у ''тонику'' (која је према теорији ступњева ''први ступањ'').<ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref> Тоника је уједно и најважнија, те једна од три главне ''функције. ''<ref>Ибид</ref> Преостале две функције су ''доминанта ''(пети ступањ; горња квинта) и ''субдоминанта ''(четврти ступањ; доња квинта).<ref>Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag</ref> Мада сходно пракси то веома варира, у анализи која се практикује на основу функционалне теорије, ове три функције се означавају латиничним словима "T", "S" и "D" (у [[Дур|дуру]] најчешће великим, а у [[Мол|молу]] малим словима, са изузетком доминанте, која због својстава хармонског мола може бити и дурски акорд).<ref>De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter</ref> </div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br>
</span></div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br>
</span></div><br>
'''Tp- '''паралела тонике (шести ступањ)
<br>
'''Dg- '''Dominante Gegenklang,''' акорд на горњој терци доминанте (вођични, седми ступањ), 
<br>
 
<br>
Додатно, алтеровани акорди изискују примену посебних симбола.<br>
Ипак, овакво означавање није доживело консензус на светском нивоу, те поједини теоретичари ([[Игор Способин]]<ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref>, [[Дејан Деспић]]<ref>Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti</ref>) развијају својеврсну комбинацију функционалне теорије са теоријом ступњева, па се главне функције означавају словима, а споредне римским бројевима, или комбинацијом римских бројева са словима главне функције које одговарајући ступањ заступа.</div><div>''' '''<br>
 
== Каденце и модулације ==