Теорија тоналних функција — разлика између измена

<div>'''Теорија тоналних функција (Функционална теорија)''' представља значајну област [[Теорија музике|музичке теорије]], а пре свега [[Музичка хармонија|науке о хармонији]]. Мада њени зачеци сежу до "Трактата о хармонији" (''Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels'') [[Жан Филип Рамо|Жана Филипа Рамоа]] из 1722. године, њеним модерним утемељивачем сматра се немачки музиколог и теоретичар [[Хуго Риман]], који је њене основе поставио у свом "Општем уџбенику музике" (''Allgemeine Musiklehre). ''Касније се ова теорија раширила не само на немачком говорном подручју, већ и широм света, а превасходно у [[Источна Европа|Источној Европи]], на [[БалканБалканско полуострво|Балкану]] и у [[Кина|Кини]], где је и данас у широкој употреби, мада не у оригиналном облику.</div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="12"><br>

<div>Жан Филип Рамо је у свом раду из прве половине 18. века први употребио појмове [[тоника]], [[субдоминанта]] и [[Доминанта (музика)|доминанта]].<ref>Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard</ref> Ипак, они нису били сасвим идентични каснијој, Римановој перцепцији тих појмова.<ref name="autogenerated1918">Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag</ref> Наиме, Рамо је међу првима установио постојање ''хармоније'' као независне гране у односу на до тада доминирајући [[Полифонија|контрапункт]], који није проучавао [[Акорд|акорде]] и њихове међусобне везе, већ кретање независних мелодијских линија, консонанце, дисонанце и [[Интервал (музика)|интервале]]. Хармонија се стога појавила као засебна грана из потребе да се дефинише све очитије (а до тада слабо дефинисано) постојање модерног тоналитета у пракси композитора (који је заменио средњевековне [[Модус (музика)|модусе]]), те сазвучја која су проистекла из њега.</div><div><br>

Иако се дуалистичка теорија данас углавном сматра одбаченом, аналитичке ознаке које су из ње проистекле и данас су у раширеној употреби.<ref name="autogenerated2">De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter</ref> <ref>Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter</ref> <ref>Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.</ref></div><div> <ref name="autogenerated1964">Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref> Функционална теорија налази употребу у [[Музичка анализа|музичкој анализи]], где служи за одређивање хармонског тока. Захваљујући њој, у композицијама се може одредити логични след акорада, [[Музичка секвенца|секвенце]] и [[Каденца|каденце]], али такође може бити и од велике помоћи приликом дефинисања музичког облика.</div>

{| align="right" border="0" id="cxmwIA" style="float:right; border-collapse:collapse;" class=""

<div>Функционална теорија истиче постојање тоналитета, који се у јединици времена потврђује процесима који воде у ''тонику'' (која је према теорији ступњева ''први ступањ'').<ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика<name="autogenerated1964"/ref> Тоника је уједно и најважнија, те једна од три главне ''функције.''<ref>Ибид</ref> Преостале две функције су ''доминанта ''(пети ступањ; горња квинта) и ''субдоминанта ''(четврти ступањ; доња квинта).<ref>Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag<name="autogenerated1918"/ref> Мада сходно пракси то веома варира, у анализи која се практикује на основу функционалне теорије, ове три функције се означавају латиничним словима "T", "S" и "D" (у [[Дур|дуру]] најчешће великим, а у [[Мол (музика)|молу]] малим словима, са изузетком доминанте, која због својстава хармонског мола може бити и дурски акорд).<ref>De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter<name="autogenerated2"/ref> </div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br>

</span></div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br>

{| align="right" border="0" id="cxmwQg" style="float:right; border-collapse: collapse; margin-bottom: 10px;" class=""

Ипак, овакво означавање није доживело консензус на светском нивоу, те поједини теоретичари ([[Игор Способин]],<ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика<name="autogenerated1964"/ref>, [[Дејан Деспић]]<ref>Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti</ref>) развијају својеврсну комбинацију функционалне теорије са теоријом ступњева, па се главне функције означавају словима, а споредне римским бројевима, или комбинацијом римских бројева са словима главне функције које одговарајући ступањ заступа.</div><div>''' '''<br>

{| align="center" border="0" cellpadding="8" id="cxmwZg" style="margin:auto; border-collapse:collapse;" class=""