Христологија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења
Нема описа измене
Ред 2:
'''Христологија''' ({{Јез-грч|Χριστος}} — ''Помазаник, онај који је примио помазање'') је [[Хришћанство|хришћанско]] учење о две природе у личности [[Исус|Исуса Христа]]. Учење је успостављено на [[Васељенски сабори|Васељенским саборима]] ([[Први васељенски сабор|Првом]], [[Четврти васељенски сабор|Четвртом]] и [[Шести васељенски сабор|Шестом]]) синтезом новозаветних података и византијске [[патристика|патристичке теологије]].
Исус Христос, Син и Логос Божији, друго је лице [[Света Тројица|Свете тројице]] за којег Никејски [[Никејско-цариградскиНикејски симбол вере|Символ вере]] (чл. 2-7) тврди да је рођен пре векова од Оца (''„Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...“''). Ово исповедање вере [[Други васељенски сабор|Никејског васељенског сабора]] ([[Никеја, 325]]) које, насупрот [[Аријанство|аријанској јереси]], сведочи једносушност с Оцем развијено је и појашњено на Трећем, Четвртом и Петом васељенском сабору на којима су оповргнута различита јеретичка учења настала после Никејског сабора а која су порицала било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље у ипостаси Сина. [[Четврти васељенски сабор]] ([[Халкидон, 451]]) усвојио је догму по којој је Исус Христос оваплоћени Син Божји (Јн. 1, 14), истини Бог и истинити човек, једносуштан Богу и невидљив по божанској, а једносуштан нама по људској природи, при чему су ове две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској ипостаси Логоса Божјег: несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. А [[Шести васељенски сабор]] ([[Цариград, 680 - 681]]) потврдио је да Син Божји има две природне воље и енергије - створену и нестворену - сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.
 
Христолошки догмат темељи се на откривеним новозаветним истинама које потврђују уједно божанство и историјску егзистенцију ''„Човека Христа Исуса“'' (1. Тим. 2,5). Та сведочења признају не само историјску стварност земаљске егзистенције и активности ''„Исуса Назарећанина“'' (Дела ап. 2,22) него и идентичност Сина Божијег и Исуса из Назарета, јер ''„Он је Син Божији“'' (Дела ап. 9,20).