Схватање о шуњати се среће већ у литератури [[прађна-парамита|прађна-парамите]]. [[Нагарђуна]] је то схватање преформулисао поставивши темеље новој школи будистичке филозофије.
Критика коју је ова [[махајана|махајанска]] школа усмерила против [[Теравада|тераваде]] односила се на недоследност [[будистичка терминологија|абхидхаминог]] метода анализе појмова. Иако је одбацивао представу о стварном, вечно постојећем сопству и рашчлањивао људску јединку на [[кханда|гомила]], а гомила на [[дарма|дарме]], овај метод се ипак зауставио код дарми, потврђујући њихово постојање. Према мадхјамики ради се о произвољном застоју у аналитичком методу; и дарме су појмови који се морају схватити само као привремене станке у аналитичком процесу. По мадхјамики, ни [[дарма|дарме]] не поседују реалност пошто је она истински празна (''шуња'') од свих појмовних конструкција. Дарме немају засебну природу као што се то тврди у теравади - њу поседује само апсолут. Мадхјамика је на тај начин представљала доктрину о апсолутном које се може остварити само кроз [[Prađna|прађну]], тј. [[Mudrost u budizmu|мудрост]].<ref name=autogenerated1 />
