Отворите главни мени

Промене

м
нема резимеа измене
{{хагиографија}}
'''Свети Григорије Исихаст''', или Затворник, пореклом је са [[Балканско полуострво|Балкана]]. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским [[Синаксар|Синаксарима]], он је био пореклом [[Србин]]. Рођен је крајем [[13. век|13.]] или почетком [[14. век|14. века]].
 
Био је ученик [[Григорије Синаит|Светог Григорија Синаита]] и [[Ромил Светогорски|Светог Ромила Раваничког]], чије је и Житијежитије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом [[Манастир Григоријат|Григоријат]]. Касније је прешао у [[Србија|Србију]] и од [[Свети Цар Лазар|Светог Лазара]], кнеза Српског, добио манастир Ждрело у [[Браничево|Браничеву]] (касније назван [[манастир Горњак]]), у којем и данас почивају његове [[свете мошти]]. Из њиме написаног Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог.
 
Почетком четрнаестог века дошао је на Балкан са [[Синајска гора|Синајске Горе]] преподобни [[Григорије Синаит]]. Настанивши се у [[Света гора|Светој гори Атонској]], у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира, он ту стече доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради [[Бог|Бога]]. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира [[Манастир Симонопетра|Симонопетре]] и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада [[Турци|Турака]], морао је отићи из Свете горе. После обиласка [[Цариград]]а и неких других места, он се са својим ученицима настани у месту званом Парорија у [[Тракија|Тракији]], на граници између [[Византијско царство|Византије]] и [[Бугарска|Бугарске]]. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време његов ученик постаде и преподобни [[Ромило Раванички|Ромило]], који са једним својим духовним братом званим Иларион, остаде код великог Синаита све до његовог блаженог уснућа у Господу (које би 27. новембра [[1346]]. године). Тада се преподобни Ромило и Иларион преселе из Парорије у област звану Загора, близу [[Велико Трново|Трнова]] (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту Свети Ромило замоли Илариона да га прими као свога послушника, нашто Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када потом побожни цар Бугарски Јован Александар (1331—1371. г.) ослободи споменуту Парорију од нападаја лопова и разбојника, онда се Свети Ромило са својим духовником Иларионом врати у Пароријску омиљену му пустињу и настани се опет тамо.