Стефан Милутин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 57:
[[Датотека:Victory of King Milutin over the Tatars, Anastas Jovanović (1853).jpg|мини|лево|300п|''„Милутинова победа над Татарима“'', [[литографија]] [[Анастас Јовановић|Анастаса Јовановића]] ([[1817]] — [[1899]]) из [[1852]].]]
После слома Карловог савеза, Михајло -{VIII}- се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику [[Најамници|најамничку]] војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. Међутим на почетку тог похода [[11. децембар|11. 12.]] 1282. године недалеко од [[Родост]]а (''Илаигита''<ref name="Дача" />, турски назив је ''Текирдаг'') Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник [[Андроник II Палеолог|Андроник -{II}-]]<ref name="Станоје">[[Станоје Станојевић]], ''„Историја српскога народа“'' (треће издање, репринт издања из [[1926]]) [[Београд]]. {{page|year=1989|isbn=978-86-83639-01-4|pages=}}</ref>. Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најамљене [[Татари|Татаре]] у пљачкашки, а не у освајачки поход<ref name="Српске династије" />. Без обзира на то, Татари су представљали
Након њиховог повлачења, Милутину се у борби придружује и Драгутин са својим снагама и они заједнички започињу нови продор дубоко у Византију [[1283]]. године, дочекавши [[Божић]] код ''Насуда''<ref name="Дача" /> (''Науса''<ref name="Жкас">[[Данило II (архиепископ српски)|Данило -{II}-]], ''„Животи краљева и архиепископа српских; Службе“'' (приредили [[Гордон Мак Данијел]] и [[Дамњан Петровић]]) Београд. {{page|year=1988|isbn=978-86-07-00320-4|pages=}}</ref>). Њихове снаге продиру у [[струма|струмску]] и [[Сер (град)|серску]] област, код [[Тасос|Христопоља]] избијају на [[Егејско море]] и [[Света гора|Свету гору]], али те области не заузимају трајно, већ се после продора повлаче на зимовање у централној [[Македонија (област)|Македонији]]. Драгутин се после тога враћа у своју област, а Милутин наредне године самостално наставља офанзиву. Он током [[1284]]. године заузима [[Дебар]], [[Кичево]] и [[Порече|Пореч (е)]]<ref name="Српске династије" />, чиме је овладао [[запад]]ном Македонијом и [[север]]ом [[албанија|данашње Албаније]] и померио границе [[Краљевина Србија|краљевине Србије]] на југ пред византијска [[тврђава|утврђења]] [[Струмица|Струмицу]], [[Прилеп]], [[Охрид]] и [[Кроја|Кроју]]<ref name="ДоВла" />. Током ове акције, Милутин није само упао у Византију, већ је продро и у Тесалију, државу свог бившег таста севастократора Јована. Овим се завршавају Милутинова трајна ширења ка југу, сви продори у Византију које он буде направио после 1284. године постићи ће само признавање освајања начињених током прве три године његове владавине.
| |||