Википедија:Стилски приручник/Основе правописа српског језика/Ћирилица и латиница — разлика између измена

{{цитатцитат3|Основ савремене европске писмености чине три писма — грчко, латинско или латиничко (латиница) и ћирилско или ћириличко (ћирилица). Ћирилица је, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације.Она у српској традицији има и неоспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности<ref>Чл. 10 Устава Србије гласи: „У Републици Србији з службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“</ref>. Новији културноисторијски и политички развој, везан пре свега за скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво (седамесетак година и државно), из којег је настало богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом (наравно, делом и старије од тог периода), потом савремене потребе културе и науке и комуникације (с доминацијом латиничких култура) — учинили су да сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба. Такав истина, редак суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе -- ћирилица, па латиница, верујемо, не може бити штетан за српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.}}