|
== Животопис ==
Рођен је 1935. у Тријебинама код Сјенице. До 1992. је радио као професор на Филозофском факултету у Сарајеву, након чега напушта Сарајево. Радио је као професор на [[Филозофски факулетет универзитета у Српском Сарајеву|Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву]], Председник је Управног одбора Задужбине „Иво Андрић“. Члан је Одбора за проучавање историје књижевности [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и умјетности]]. Био је уредник часописа „Радови Филозофског факултета“ у издању Филозофског факултета Универзитета у Српском Сарајеву. Редовни члан [[Академија наука и умјетности Републике Српске|Академије наука и умјетности Републике Српске]] је постао 27. јуна 1997. године.
Радован Вучковић рођен је 12. новембра 1935. године у селу Тријебине, општина Сјеница. Основну школу завршио је у родном селу, а ондашњих осам разреда гимназије похађао је у Сјеници, Новом Пазару и Чачку. Матурирао је у Новом Пазару 1956. Исте године уписао се на одсек Југословенска књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву, где је и дипломирао 1960. Те године изабран је за асистента на предмету Књижевност XX века, а докторирао је 1965. године. Брзо је напредовао у универзитетским звањима, а 1984. изабран је за дописног члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.
== Награде ==
У другој половини шездесетих година Вучковић је у више наврата боравио на студијским боравцима у Бечу и Минхену. Године 1970. изабран је за лектора за српскохрватски језик на Хумболтовом универзитету у Берлину, да би већ у јесен 1971. прешао из Берлина у Минхен (добио Хумболтову стипендију за младе научне раднике), где је остао до средине 1973. Стипендија му је двапут продужавана по четири месеца (1978. и 1990/91) и укупно је трајала две године и два месеца.
* [[Награда Ђорђе Јовановић]] за 2006. годину
== Дјела (библиографија) ==
Крајем 1993. Вучковић је напустио Сарајево и прешао у Београд. Запослио се у Институту за књижевност и уметност, где је остао до пензионисања 2000. године. Истовремено, хонорарно је радио на Филозофском факултету Пале и држао предавања до 2006. године. По оснивању Академије наука и умјетности Републике Српске 1997. године, Вучковић је изабран за редовног члана те установе.
* Вучковић Радован: ''Читање градова'', (2010)
* Вучковић Радован: ''Паралеле и укрштања'', Матица српска, Нови Сад, (2009)
* Вучковић Радован: ''Писац, дело, читалац'', Службени гласник, Београд, (2008)
* Вучковић Радован: ''Модерни роман двадесетог века''
* Вучковић Радован: ''Андрић, историчар и личност'', Гутембергова галаксија, Београд, (2002)
* Вучковић Радован: ''Српска авангарна проза'', Откровење, Београд, (2000)
* Вучковић Радован: ''Проблеми, писци и дела'', Сарајево, (1974)
* Вучковић Радован: ''Фолклорна фантастика у српској прози крајем XIX века'', Сарајево
* Вучковић Радован: ''Велика синтеза'', Сарајево, (1974)
== Спољашње везе ==
Вучковић је био једно време члан редакције сарајевског часописа Израз и члан Уређивачког одбора пројекта Српска књижевна критика у 25 књига Института за књижевност и уметност у Београду. Тренутно је председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића. Добио је четири награде у Сарајеву: Шестоаприлску, Двадесетседмојулску, Свјетлост и Ћамил Сијарић, четири у Београду: Лаза Костић, Ђорђе Јовановић, Тодор Манојловић и Вук Филиповић.
Књижевнокритички рад:
Вучковић је објавио преко четрдесет књига. Шест књига су огледи:
Судбина критичара (1969),
Књижевне анализе (1972),
Од Ћоровића до Ћопића (1989),
У знаку традиције и авангарде (2004),
Војвођанска књижевна авангарда (2006),
Паралеле и укрштања (2009).
Седам књига су есеји и чланци јединственог наслова:
Проблеми, писци, дела I (1974), II (1976) III (1979), IV (1981), V (1988), VI (2012), VII (2015).
Три су мешовите садржине:
Преглед новије књижевности Босне и Херцеговине (1991),
Живот и поезија Мубере Пашић (2007) и
Писац, дело, читалац (2008).
Шест обимних књига су синтетичке анализе авангарде и модерне.
О авангарди су:
Поетика хрватског и српског експресионизма (1979),
Авангардна поезија (1984),
Српска авангардна проза (2000), које су у измењеном облику и са новим насловима поново штампане у Београду:
Поетика српске авангарде (2011),
Поезија српске авангарде (2011),
Проза српске авангарде (2011).
О модерни су:
Модерна драма (1984), друго издање – 2014,
Модерна српска проза (1990), друго издање – 2014,
Модерни роман двадесетог века (2005) друго издање – (2013).
Три су монографије о истакнутим писцима 20. века – Антуну Бранку Шимићу, Иви Андрићу и Мирославу Крлежи:
Преображаји и преображења (1969),
Велика синтеза (1974), друго издање –2011,
Крлежина дела (1986).
О Андрићу је Вучковић написао још три књиге:
Андрић – историја и личност (2002),
Андрић – паралеле и рецепција (2006),
Ликови жена у Андрићевом делу (2014).
Вучковић је учествовао у приређивању два издања Андрићевих Сабраних дела у 16 и 17 књига (1976, 1981), а руководио је приређивањем истих дела у 20 књига (2012). Уз то, сабрао је Андрићеве интервјуе и разговоре под насловом Писац говори својим делом (1994), као што је приредио и књигу критика и есеја о Андрићу под насловом Зборник о Андрићу (1999). Поред тога, Вучковић је приредио још седам Андрићевих књига са предговорима.
Поред Андрићевих Сабраних дела, Вучковић је приредио и Изабрана дјела Ћамила Сијарића у десет књига (1981). Приређивач је једног тома у критичком издању Целокупних дела Десанке Максимовић у десет књига (2012). Приредио је више од десет књига за школска издања писаца 20. века, почев од Шантића, Ћоровића, Дучића и Станковића, до Андрића, Крлеже, Цесареца, Селимовића, Ћосића. Сачинио је за школску употребу две књиге Босанскохерцеговачке прозе (1978), са предговорима.
Hајважнији Вучковићев приређивачки посао су Изабрана дјела Пера Слијепчевића у три књиге (1980) и руковођење израдом Слијепчевићевих Сабраних дјела у десет књига (2013), при чему је сам припремио две, написао обиман предговор о том писцу и општу напомену. Вучковић је руководио израдом пројекта Грађа за историју књижевности Босне и Херцеговине у 25 књига који је већим делом објављен пред рат 1991. године. Сачинио је и обиман зборник Модерни правци књижевности (1984) и написао опширан предговор. У оквиру рада Одељења за књижевност и умјетност АНУРС-а, Вучковић је приредио четири зборника: о Славку Леовцу, Алекси Шантићу, Петру Кочићу и Иви Андрићу.
Поред студија, огледа и есеја, Вучковић је писао и белетристичка дела. Објавио је четири књигe приповедака:
Жива гробница (1990),
Тумарања (1990), друго издање – 2014,
Сарајевске ратне приче (1997),
Приче сарајевских избјеглица (1998);
два романа:
Жигосани (1995),
Смрт, буђење (2011);
пет књига дневничко-путописне прозе:
Збогом Сарајево (1994), друго издање – 2012,
У невремену (2004),
Читање градова (2010),
Пут на Исток (2012),
Земље и градови (2015).
Академија наука и умјетности Републике Српске публиковала је Зборник радова у част академика Радована Вучковића (2006).
Радован Вучковић живи у Београду.== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
* [http://www.sanu.ac.rs/Projekti/Projekti.aspx?arg=05, Српска академија наука и уметности: Одељење језика и књижевности - одбори и пројекти] {{ср}}
| 