|
| опис_слике = Сима Пандуровић
| пуно_име =
| датум_рођења = [[14.{{датум април]] [[рођења|1883]].|4|14}}
| место_рођења = [[Београд]]
| држава_рођења = [[Краљевина Србија]]
== Биографија ==
Рођен је у Београду од оца Јефте и мајке Јулијане, рођене Бећаревић. [[Друга београдска гимназија|Другу мушку гимназију]] и [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофске студије]] завршио је у Београду.<ref name="ko">[[Симо Ц. Ћирковић]]: „Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944“, чланак „Пандуровић, Сима Ј.“,. pp. 390, издавач Просвета, Београд 2009.{{COBISS|ID=170123788}}</ref> Почео је да службује као професор [[Ваљевска гимназија|Ваљевске гимназије]] 1907. године. Јануара 1909.<ref name="s120"/> се верио а потом и оженио Браниславом (1887 — 1975), ћерком адвоката Трифуна Милошевића (1847 — 1912) из Ваљева и Милеве.<ref>[[Милорад Радојчић]]: „Ваљевски јавни правозаступници до Првог светског рата“,. pp. 28, у публикацији [http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/Glasnik%2042%202008.pdf „Гласник“, број 42], Историјски архив Ваљево, 2008. године.</ref> Имали су двоје деце,<ref name="ko"/> прво дете је био син Војислав рођен 1912. у Ваљеву.<ref>Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1912“,. pp. 192, у публикацији „Колубара велики народни календар за преступну 2012. годину“, Ваљево</ref> По сопственој молби и уз помоћ [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] добио је указ 11. октобра 1910. којим је прешао за професора тада отворене Четврте мушке гимназије у Београду.<ref name="s120">Станиша Војиновић: „Сима Пандуровић и Ваљево“,. pp. 120, у публикацији [http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/Glasnik%2042%202008.pdf „Гласник“, број 42], Историјски архив Ваљево, 2008. године.</ref> Учествовао је у [[Први светски рат|Првом светском рату]] али је због болести отпуштен кући. Током окупације живео је у Ваљеву са женом и двоје мале деце код њене родбине. Због једног говора који је одржао на збору 1917. у Ваљеву интерниран је у логор у [[Болдогасоњ]], а потом у [[Нојзидл на Језеру|Нежидер]], где је остао до завршетка рата.<ref>Станиша Војиновић: „Сима Пандуровић и Ваљево“,. pp. 124, у публикацији [http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/Glasnik%2042%202008.pdf „Гласник“, број 42], Историјски архив Ваљево, 2008. године.</ref> После Првог светског рата био је секретар Министарства просвете и помоћник управника [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке]].
Рано је почео да пише песме, а истовремено је радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис „[[Полет]]“, затим са Дисом уређивао „Књижевну недељу“, а после Првог светског рата основао часопис „Мисао“ који је уређивао заједно са [[Велимир Живојиновић Масука|Велимиром Живојиновићем Масуком]].
Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: ''„Огледи из естетике“'', ''„Разговори о књижевности“'', [[Bogdan Popović|Богдан Поповић]]. Пандуровић је успешно преводио [[Молијер]]овог ''„Тартифа“'' и [[Вилијам Шекспир|Шекспирове]] трагедије и драме ''„[[Хамлет]]“'', ''„[[Ричард III Јорк|Ричард III]]“'', ''„[[Хенри IV Ланкастер|Хенри IV]]“'', ''„[[Магбет]]“'' и ''„[[Kralj Lir (drama)|краљ Лир]]“'', све са [[Живојин Симић|Живојином Симићем]].
После Другог светског рата је ухапшен и судио му је Суд части 1945. године, као и [[Жанка Стокић|Жанки Стокић]].<ref>[http://www.scribd.com/doc/21194579/Predrag-Puzic-Lomaca-Za-Sensa Предраг Пузић: Ломача за Sensa, Злочин и казна Светислава Стефановића,. pp. 51, Каирос, Сремски Карловци, 2003.], Приступљено 25. 4. 2013.</ref> Осуђен је на пет година губитка српске националне части због објављивања текстова у време окупације,<ref name="ko"/> за учествовање у раду управног одбора Српске књижевне задруге током окупације (из кога су били одстрањени сви противници квинслиншког режима) и иступања на [[Задужбина Илије М. Коларца|Коларчевом универзитету]] у друштву високих квислиншких званичника [[Велибор Јонић|Велибора Јонића]] и [[Владимир Велмар-Јанковић|Владимира Велмар-Јанковића]].<ref name=Radanovic>{{Cite book|author=Милан Радановић|title=Кућа терора у Музеју револуције|year= |url=http://pescanik.net/wp-content/PDF/kucateroraumuzejurevolucije.pdf|publisher= |location= |id=|pages=48}}</ref>
== Види још ==
[[Посмртне почасти]]
== Референце ==
|
