Црква Светог пророка Илије у Сићеву — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 27:
[[Датотека:Church of St. Elijah in Sićevo 0454.JPG|650px|мини|центар|<center>Наос са иконостасом цркве Св. Илије у Сићеву.</center>]]
== Историјат ==
Историја Храм светог пророка Илије у Сићеву није позната, па се она може надоместити сагледавањем историјских података о области у којој је он поникао.
Након обнове Пећке патријаршије 1557. године нишка митрополија у историји српске православне цркве имала је значајно место.<ref>Р. Самарџић, Српска православна црква y XVI u XVII веку, Историја српског народа III—2, Београд 1993, р.20.</ref> Најновија истраживања иду у прилог чињеници да је делатност патријарха Пајсија y области Ниша, као и широм Пећке патријаршије, допринела оживљавању културног и црквеног живота, јер је он ''створио атмосферу y којој су цркве грађене и осликаване''.<ref>П. Слијепчевић, Пајсије, архиепископ пећки и патријарх српски као јерарх и књижевни радник, Богословље VIII (Београд 1933) рр.266-283</ref><ref>С. Петковић, Српски патријарси XVI и XVII века као ктитори, Зборник y част Војислава Ђурића, Београд 1992, рр.132-133.</ref> Под његовим благословом у сеоском окружењу Ниша граде ce и обнављају храмови, пишу и украшавају књиге.
=== Услови за настанак ===
[[Сићевачка клисура]], пробојница реке [[Нишава|Нишаве]], непроходна све до пред крај [[19. век]]а када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од [[Османско царство|Османског царства]] и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако ''„скромних размера и ненаметљивог изгледа“'',<ref name="Ref11"/> значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости [[Ниш]]а, [[Нишава|Нишавља]] и [[Јужна Србија|Јужне Србије]].<ref>Јанковић Т, ''Историја развитка Нишавски долине'', Београд, 1909, 55.</ref> На ово је утицала чињеница да је још из доба [[Римско царство|Римског царства]] Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени [[Via militaris|Виа Милитарис]] заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.<ref>Zirojević O, ''Carigradski drum od Beograda do Sofije (1459-1683)'', Zbornik istorijskog muzeja Srbije 7, (Beograd 1970), 35.</ref> На овој планини 2. јануара [[1444]]. године Српска и Угарска војска предвођена [[Ђурађ Бранковић]]ем и [[Јанко Хуњади|Јанком Хуњадином]] у свом последњем покушају да заустави османлијску војску у њеном освајачком походу, уништи и у самом средишту Куновице, заустави је и разбије.<ref>Стојановић К, ''Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, записи и др,'' Споменик СКА 3, Београд 1890. 141, 152.</ref> И поред првих успеха Српска и Угарска војска се повлаче са простора нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
Такође и за градитеље путева из време Османлијаског царстца Сићевачка клисура је остала несавладива препрека па је остала по страни важних путева, или [[Цариградски друм|Цариградског друма]], који је преко Куновице ишао скоро потпуно истом трасом као [[Via militaris|Виа Милитарис]]. То је стварало идеалне услове да се живот у неприступачним гудурама Сићевачка клисура одвијао у знаку духовног мира ослобођен страха, посебно у ратним временима и вишевековном ропству Србије под [[Османско царство|Османлијским царством]].<ref>Костић, М., ''О улози и значају Сићевачке клисуре за саобраћај, насеобине и људска кретања'', ЗРПМФ 2, Београд 195.</ref> Тај њен унутрашњи мир привлачио је многе духовнике, са разних простора Балкана. Тако је средином [[15. век]]а, почело насељавање Сићевачке клисуре калуђерима који су бежећи са Истока према Западу, пред налетом Османлија, повлачили ка Западу. Међу њима су били монаси Грци, Бугари, али и Срби са Свете горе. Све бројнији монаси су у скровитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре градили су бројне манастире, цркве и црквишта, желећи да достигну „духовне висине“ (истовремено штитећи сопствене животе од терора [[Османлије|Османлија]]).
Тако је простор Сићевачке клисуре постао црквено средиште, нека врста мале „свете горе“, ''у којој су се књиге писале и осликавале, цркве и манастири обнављали или из основе градили и живописали.''<ref name="Ref3"/> Ова духовна, стецишта код околног становништва осмислила су многе легенде о тајновитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре. Једна од њих је она о постанку Манастира Свете Богородице у Сићеву, на густо пошумљеним северним падинама Кусаче.<ref>Kanic F, ''Srbija, zemlja i stanovništvo II'', Beograd 1985, 555</ref>
{{цитат2|''„Легенда говори да је црква Манастира Свете Богородице под најездом Османлија „прелетела“ са једног на друго место“''?}}
На све већи значај Сићевачке „свете горе“ утицала је и чињеница да је у време владавине [[Османско царство|Османлијског царства]] [[Ниш]] био административни и верски центар царевине, која је ограничавала све немуслиманске вере, тако да се верски и културни живот Срба и других хришћана, није могао да одвија у самом граду, па је велики број монаха, пренео духовни живот у мир беспућа Сићевачке клисуре.<ref>Марковић В, ''Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији'', Сремски Карловци 1920, 125-7,</ref> Такође су имућнији Срби из Ниша и околине водили бригу о црквама и манастирима и настојали да што даље од Османлија у миру и безбедно, обављају православне [[обред|верске обреде]].
За сво време владавине Османлија дизане су буне и устанци, па су се по беспућима Сићевачке клисуре и у њеним манастирима крили и многи устаници и хајдуци, што је још више јачало цркве и манастире., дуж долине Нишаве.<ref>Бојанић, Д. (1995). ''Ниш до великог рата 1683, Историја Ниша, књ. I.'' Ниш: Градина и Просвета.</ref>
== Архитектура ==
== Извори ==
| |||