Црква Светог пророка Илије у Сићеву — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 35:
За укупно функционисање верског живота хришћана у Сићеву и овом храму од великог значаја био је рад Црквене општине. Чланови Црквеног одбора - тутори били су највиђенији чланови села и често највећи дародавци. Они су се старали о цркви и њеној имовини (што и данас чине) и водили рачуна о реду на богослужењима.<ref>Петар В.Гагулић, ''Нишка Православна црквена општина'', Ниш, 1978, 14</ref>
=== Услови за настанак ===
По предању, Сићево је настало у [[13. век]]у када је ''([[Свети Сава]] [[1234]]. на путу за [[Цариград]] „попио и благосиљао“ сеоско вино)''.
Претпоставља се да је старо село временом расељено, а данашње Сићево настало је почетком [[18. век]]а од „збегова“. Постоји мишљење да су га формирали житељи села Сићева код [[Приштина|Приштине]] или истоименог села код [[Клина|Клине]] после [[Велике сеобе Срба|Сеобе Срба]] под вођством [[патријарх]]а [[Арсеније III Црнојевић|Арсенија III Чарнојевића]] ([[1690]])<ref>Тања Милисављевић, Слободан Гавриловић ''ПРВА СЕЛА У СРБИЈИ'', Београд, 2007, [http://www.izdavackicentar.ds.org.rs/images/6_05%20sela%20u%20Srbiji_web.pdf Издавач Демократска странка-Истраживачко-издавачки центар], Приступљено 25. 4. 2013.</ref>.
[[Сићевачка клисура]], пробојница реке [[Нишава|Нишаве]], непроходна све до пред крај [[19. век]]а када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од [[Османско царство|Османског царства]] и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако ''„скромних размера и ненаметљивог изгледа“'',<ref name="Ref11">Миша Ракоција, ''Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури'', Ниш 2007. рр.11-14.</ref> значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости [[Ниш]]а, [[Нишава|Нишавља]] и [[Јужна Србија|Јужне Србије]].<ref>Јанковић Т, ''Историја развитка Нишавски долине'', Београд, 1909, 55.</ref> На ово је утицала чињеница да је још из доба [[Римско царство|Римског царства]] Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени [[Via militaris|Виа Милитарис]] заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.<ref>Zirojević O, ''Carigradski drum od Beograda do Sofije (1459-1683)'', Zbornik istorijskog muzeja Srbije 7, (Beograd 1970), 35.</ref> На овој планини 2. јануара [[1444]]. године Српска и Угарска војска предвођена [[Ђурађ Бранковић]]ем и [[Јанко Хуњади|Јанком Хуњадином]] у свом последњем покушају да заустави османлијску војску у њеном освајачком походу, уништи и у самом средишту Куновице, заустави је и разбије.<ref>Стојановић К, ''Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, записи и др,'' Споменик СКА 3, Београд 1890. 141, 152.</ref> И поред првих успеха Српска и Угарска војска се повлаче са простора нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
| |||