Јелена (мајка Константина Великог) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Ред 60:
Традицију о Јелениној кључној улози у проналажењу Крста први је забележио епископ Цезареје [[Геласије Цезарејски|Геласије]] ([[367]]—[[395]]?) у својој данас изгубљеној ''Историји Цркве''. Међутим, Геласијево дело је почетком 5. века једним делом превео и адаптирао на латински [[Руфин Аквилејски|Руфин из Аквилеје]] тако да нам је првобитна легенда о Јелени и открићу Часног крста ипак сачувана. По Геласију, Јелена је недуго после [[Први васељенски сабор|Никејског сабора]] [[325]]. имала визију надахнуту од стране Бога захваљујући којој је отпутовала у Јерусалим да потражи Часни крст. Међутим, у древном граду право место Голготе је одавно било заборављено, али је Јелени нова визија открила место сада закривено паганским храмом. Царица је наредила рушење храма након чега су пронађена три крста, пошто је Христ био разапет са још двојицом разбојника тако да Исусов крст није било могуће идентификовати. Најпосле, Макарије Јерусалемски је однео сва три крста код једне тешко болесне госпе и након два покушаја, трећи крст се показао као чудотворан и излечио је болесницу. На тај начин препознат је Часни крст који је Јелена сместила у цркву коју је подигла на месту открића, док је фрагменте крста и клинове коришћене у распећу послала као реликвије свом сину Константину у Цариград. Завршни део предања описује гозбу коју је царица приредила за монахиње лично их служећи том приликом чиме се Јелена показала као слушкиња Христових слушкиња. Ову верзију легенде су прихватили историчари цркве из прве половине 5. века [[Сократ Схоластик]], [[Созомен]] и [[Теодорет Кирски]]. Преко ходочасника који су долазили из западног дела Римског царства, легенда о Јелени је стигла и до латинских отаца Амброзија Миланског, [[Паулин Нолски|Паулина Нолског]] и хагиографа [[Сулпиције Север|Сулпиција Севера]].
 
Првобитно предање је изгледа било записано на грчком, а доцније и на латинском. Међутим, нешто после 400. године на Истоку је развијена друга верзија предања која се обично у историјској науци назива ''Легенда о Јуди Киријаку''. По овој легенди, која је првобитно записана на сиријском, Јелена је тражећи крст дошла у Јерусалим и уз претњу силе затражила од локалних Јевреја да јој открију локацију Голготе. Јеленин говор је сличан тадашњим хришћанским полемичним списима против јудаизма и у њему се осуђује јеврејско неверовање у Христа као Спаситеља. Јеврејски младић [[Јуда Киријак]] је, упознат са старим пророчанством да ће откриће крста донети пропаст јудаизму, одбио да открије место на коме је Часни крст био сакривен. Тек после тортуре, Јуда пристаје да се придружи потрази и захваљујући Божијем провиђењу открива место Крста, прихвата хришћанског Бога за јединог и прелази у хришћанску веру. Веродостојност Часног крста се затим открива захваљујући његовој чудотворној моћи да васкрсне мртвог младића. Јелена гради цркву на Голготи и оставља Јуду као епископа Јерусалема који доцније умире мученичком смрћу по наређењу паганског цара Јулијана. Антијудејски тон ''Легенде о Јуди Киријаку'' утицао је на њену популарност током Средњег века када ће и на грчком Истоку и на латинском Западу постати најраширенија верзија легенде о Јелени и Часном крсту.
 
=== Хришћанска царица и светица ===