С временом су људи тражили на који би начин могли остати што дуже испод површине, па се у почетку почело служити [[Трстика|трстиком]], а крајем [[16. век]]а направљен је први велики корак и изумљено је ронилачко звоно с отвореним дном, које се спуштало утезима вертикално у воду, омогућивши да ваздух остане заробљен унутар зидова звона. Први подаци о таквом звону датирају из [[1531]]. године.
Осамдесетих година [[17. век]]а [[Сједињене Америчке Државе|Американац]] Вилијам Фипс употребљавао је систем звона „мајка и кћи“ звона, која су рониоцима омогућавала приступ према неколико извора ваздуха, а године [[1690]]. [[Енглези|енглески]] [[астроном]] [[Едмунд Халеј|Едмонд Халеј]] је дизајнирао је компликован систем по којемукојем се количина ваздуха у звону надопуњавала тако што је довод ваздуха био повезан мањим звонима, којекоја су билебила смјештенесмештена ниже од њега. Када је систем био намјештеннамештен, отварао би се вентил на посуди и виши је [[притисак]] који је деловао на посуду (због веће дубине) терао свежи [[ваздух]] према ронилачком звону. Халеј је, заједно сса још четворицом, провео сат и по на дубини од 18 метара у ријециреци [[Темза|Темзи]], приказујући делотворност свог изума.
Енглез Џон Летбриџ је [[1715]]. године развио „ронилачку омотницу“ у којој је ронилац боравио унутар „бачве зрака“ваздуха“, омотане кожом, са стакленим отвором за гледање и двомадвама отворима за руке сса водоотпорним рукавицама. Летбриџ је писао да је сса његовом опремом било могуће радити на дубини од 18 метара и у трајању од 34 минутеминута. Ипак ије та је ронилачка опрема имала иста ограничења као и ронилачко звоно, није било могуће маневрисање и недостајала је могућност контунуираног доводдовода свежег ваздуха.
Аугустус Сијебе је забележен као изумитељ прве практичне одеће за роњење, иако је у то време неколико научника експериментисало са сличним ронилачким иновацијама, с обзиром на то да је вађење предмета сса потонулих бродова био уносан посао који је омогућавао континуирани рад на новим изумима.
