Француско-пруски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Разне исправке |
||
Ред 83:
[[Битка код Седана]] је такође демонстрирала и хладнокрвност немачких лидера. Канцелар [[Ото фон Бизмарк]] (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – (1815—1898.г.) је дипломатским путем припремио победу, тако што је информисао владу [[Белгија|Белгије]] да ако трупе француског маршала [[Патрис Мак Маон|Патриса Мак Маона]] (фр. Marie Edmé Patrice Maurice, comte de MacMahon) – (1808—1893.г.), тзв. „шалонске трупе“ пређу у [[Белгија|Белгију]], а белгијска влада их не разоружа, онда [[Пруско краљевство|Прусија]] задржава себи право да их гони кроз [[Белгија|Белгију]]. На основу овога, генерал фон Молтке је био сигуран да сада има француске трупе у клопци. Након тога се, потпуно ноншалатно дошетао до висова изнад места [[Френо]]а, да заједно са Вилхелмом I и групом немачких принчева, уз које су ишли и бројни инострани војни посматрачи – међу њима и амерички генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] (енг. Philip Henry Sheridan) – (1831-1888. г.), један од главникомандујућих заповедника [[Север]]а – гледају како масе француских војника узалодно гину. [[Битка код Седана]] је учврстила немачку војно-оперативну вештину звану „кеселшлахт“ (нем. Kesselschlacht), што би се могло превести као битка у окружењу, тј . битка опкољавања и потпуног уништавања противника. То се одвијало тако што се опколе велике непријатељске снаге, а затим се дефанзивном тактиком, надмоћном паљбом, дочекује и уништава свака јединица која би покушала да се пробије из окружења.
Французи никако нису успевали да пронађу своје јединице. Курири су им лутали, јер нису знали да нађу пут. Команданти су, без мапа, наређивали да војска крене у погрешном смеру. Од мртвих коња и запаљених кола није могло да се прође кроз веома битна „уска грла“ на многим путевима. Трупе су марширале све док све док се не би судариле са другим, такође француским трупама, које су ишле у супротном правцу а да нису знале куда иду. Укратко, био је то, слободно се може рећи, Марфијав закон примењен на ратовање. Међутим [[, битка код Седана|битка код Седана]] је и Прусе присилила да схвате да је француски народ одбио да прихвати пораз своје империјалне армије и заробљавање [[НаполеонаIII|Наполеона III]] (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – (1808—1873.г.; владао од 1852—1870.г.). На челу покрета који је захтевао „рат до краја“ (фр. la guerre a outrance) нашли су се [[Леон Гамбета]] (фр. Léon Gambetta) – (1838—1882.г.) и [[Шарл де Фрејсине]] (фр. Charles Louis de Saulces de Freycinet) – (1828—1923.г.).
И, надасве, имитирајући начин како су се Шпанци својевремено одупирали [[Наполеон I Бонапарта|Наполеону I]], Французи су прибегли герилском раовању. Биле су створене специјалне јединице зване франк-тирери (фр. franc-tireur) да блокирају друмове, нападају пруске колоне за снабдевање, минирају мостове, тунеле и пруге. Из [[Италија|Италије]] је стигао чак и остарели италијански револуционар [[Ђузепе Гарибалди]] (итал. Giuseppe Garibaldi) – (1807—1882.г.), да потпомогне у спровођењу тактике „спржене земље“. Линија између војника и цивила веома брзо се распадала.
| |||