Пали канон — разлика између измена

Неколико месеци после Будине смрти, на првом [[будистички сабори|будистичком сабору]] окупили су се најистакнутији ученици да би по сећању рецитовали учитељеве говоре којима су присуствовали и тако одредили шта се сматра аутентичним учењем. Будином верни пратилац [[Ананда]] је дао највећи допринос овом консолидовању Канона, а посебно Сута питаке, захваљујући својој невероватној моћи памћења. Рецитујући неки говор, као потврду да му је лично присуствовао и тако свом казивању дао печат аутентичности, започињао га је управо речима: „''Овако сам чуо''” ([[пали]]: ''Evaṃ me sutaṃ''). Од тада до данас ова реченица у пали канону јесте симбол и најава истинског Будиног учења.{{sfn|Kovačević|2014|pp=31}}
 
УТоком наредним вековимавекова, унутар [[Санга|санге]] постојали су монаси специјализовани за памћење сутри.{{sfn|Kovačević|2014|pp=18}} За[[Сарипута]] је владавинебио краљаучени [[Ашока|Ашокебрахман]], укоји 3.је векувероватно п.н.е,био Будинопрви учењесистематизатор јеБудиног пренетоучења напо [[Шритрадиционалној Ланка|Шрииндијској Ланку]],методи гдемнемотехничких су око 100шаблона.<ref годинеname="teret"/> п.н.е.Метода делашаблонизације палиБудиних канонаговора записанаје идосегла похрањенаусавршење изу страхараној предбудистичкој прогонимакњижевности.<ref name="Historijski uvodteret">[http://srednjiput.rs/tumacenja/cedomil-veljacic/veljacic-budizam/historijskipitaja-uvodo-nosiocu-tereta/ Čedomil Veljačić, Pitaja »o Budizamnosiocu »tereta Historijskimoralne uvododgovornosti]</ref>
 
За владавине краља [[Ашока|Ашоке]], у 3. веку п.н.е, Будино учење је пренето на [[Шри Ланка|Шри Ланку]], где су око 100. године п.н.е. дела пали канона записана и похрањена из страха пред прогонима.<ref name="Historijski uvod">[http://srednjiput.rs/tumacenja/cedomil-veljacic/veljacic-budizam/historijski-uvod/ Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod]</ref>
 
Пали канон је коначно записан четири века после Будине смрти, на [[Будистички сабори|сабору]] у Шри Ланки у 1. веку п.н.е. Према предању, било је време велике глади, број монаха се веома смањио, те је постојала опасност да усмено преношење Канона буде потпуно прекинуто. Легенда каже да је за сваку никају остао само по један монах који ју је знао целу напамет. Да би се избегао потпуни губитак Канона, одлучено је да се он запише на палмовим листовима, а надаље је преписиван.{{sfn|Kovačević|2014|pp=19}}