Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Разне исправке)
Сви представници поздравили су једнодушно ову изјаву др. Корошца.
 
На завршетку дискусије о извештају Председништво јeје верификовало 258 мандата, a на наредној седници извршено јeје полагање заклетве и избор сталног председништва Привременог народног представништва. За председника, по споразуму група, изабран јeје др. [[Драгољуб Павловић]], за потпредседнике др. [[Иван Рибар]] и др. [[Франц Јанковић]], a за секретаре [[Петар Јовановић (вишезначна одредница)|Петар Јовановић]]{{dn}}, др. [[Јоца Манојловић]], др. [[Александар Мијовић]], [[Јосиф Бојиновић]], др. [[Иван Крниц]], др. [[Павле Пестотник]] и др. [[Драгутин Лончар]]. Захваљујући сeсе на поверењу председник др. Павловић y своме говору осврнуо сeсе на све фазе борбе за ослобођење и уједињење, наглашавајући да Привремено народно представништво има да постави „прве погодбе националном јединству које, као и целокупан склоп државног живота, мора бити засновано на демократској основи". „.. .Наше национално уједињење, рекао јeје др. Павловић, „постало јeје демократским путем. Оно јeје протест противу угњетавања народа, против потчињености народа a за право самоопредељења народа. Демократија ће изгладити разлике које јeје дуга прошлост и хетерогена култура оставила међу нама. Она ће цементирати сва три племена y један народ, кога од сада очекује једна иста судбина y добру и y злу. Народно представништво отпочиње сада свој рад, отпочиње парламентарни живот y уједињеном нашем народу. Народно представништво ће успети да савлада заоставштине прошлости, као што ће успети да постави здраве и једре основе народног јединства".
 
Пошто су тако извршене све претходне припреме Прстолонаследник Регент [[Александар I Карађорђевић|Александар]], y име Краља [[Петар I Карађорђевић|Петра I]], отворио јeје [[16. март]]а 1919. Престоном Беседом седнице Привременог народног представништва. Овај чин извршен јeје на веома свечан начин и y свечаној атмосфери. Прекидан честим одобравањем и аплаузом Престолонаследник Александар примио јeје y самој дворани из руку министра председника Стојана Протића Беседу y којој сeсе, између осталог, каже:
 
{{цитат|Господо народни представници, y име Његовог Величанства нашега Краља Петра I, поздрављам вас и преко вас цео наш народ, који ви данас представљате. Поздрављам сву браћу славнога имена српскога, хрватскога, словеначкога. Ја делим са свима вама неограничену радост што нас вишњи промисао удостоји доживети дан, када сeсе први пут y свом дугом историјском животу узвисисмо својом свешћу до среће: да само на једном државном Сабору, y само једном Народном представништву, као независни господари своје судбине, започнемо племениту сарадњу Круне и Народа, на добро наше лепе уједињене Отаџбине и свих њених синова и кћери.}}
 
У Беседи сeсе даље одаје признање војсци, чији су напори донели уједињење и остварење историске правде. Истиче сeсе дуг захвалности и према Савезницима и изражава нада да ће они своје старање за Србе, Хрвате и Словенце осведочити и на Конгресу мира.
 
„Ми сeсе надамо", вели сeсе даље, „да ће сeсе наши племенити Савезници према нама руководити само начелима, која су за конгресне одлуке сами y напред јавно прописали и прогласили. Ми не тражимо ништа што није право, јер не тражимо ништа што би y истини било туђе. Ми хоћемо да сeсе нашој браћи и другом становништву које живи заједно са њима y нашој народној кући допусти да сами слободно одлуче о својој судбини.
 
„Многи и тешки задаци стоје пред вама. Будућност очекује од вас да опрезно, али и без успоравања, припремите и изграђујете најпотребније нам делове нове наше државне зграде; садашњост с нестрпљењем гледа y вас, и да залечите тешке ране, које јој јeје непријатељ задао и да почнете што скорије и незадржано раскивање древних окова, које туђински систем још y нас одржава. Ја сeсе надам да ћете y парламентарној сагласности са мојом владом сложно и одлучно савладати големе тешкоће, које су нам сeсе испречиле на самом уласку y наш нови државни и народни живот.... A y истом смислу потребно јeје да сeсе и досадашњи плодови унутрашњег државног развоја, који су Србији стекли заслужени глас y целом нашем народу, што пре пресаде и на сву осталу државну област привременим Уставом, по коме ћемо владати и управљати, док Велика народна скупштина, као уставотворно тело не изради коначно темељни закон нашег Краљевства".
 
У Беседи сeсе такође наглашава хитност потребе да сeсе земљорадник ослободи веза које га још чине зависним од власника земље, чиме сeсе са највишег места указало на неопходност брзог извођења аграрне реформе. Беседа сeсе завршава речима: „Живели сви Моји верни Срби, Хрвати и Словенци!"
 
Адресни одбор привременог Народног претставништва, на челу са др. [[Првислав Грисогоно|Првиславом Грисогоном]] израдио јeје, као одговор на Беседу, нацрт Адресе који јeје после исцрпне дискусије y пленуму усвојен без икаквих измена. У Адреси сeсе парафразира Престона беседа, изражава пуна верност Краљу, Престолонаследнику Регенту Александру и Династији, под којом јeје „испуњен вековни завет и крунисан столетни рад, муке, патње и борбе свих делова нашег народа да од туђина одбране своје народне особине и свој народни посед". Приказује сeсе пожртвовање војске и народа y ослободилачком рату, велича настојање Србије и одлучно додаје да су Срби, Хрвати и Словенци противни „да сeсе ма чији прохтеви завлађивања појачавају на рачун њиховог народног јединства. Јер, народи нису предмети који могу прелазити непитани из власти једнога под власт другога".
 
„У парламентарној сагласности с владом", закључује сeсе y Адреси, „Народно претставништво ће сeсе дати на посао видања тешких рана далеке и непосредне прошласти и спремати подлоге процвата уједињеног народа и домовине, стварајући предуслове за коначну демократску организацију нашега Краљевства. Њу ће положити Устав који донесе Уставотворна скупштина, изабрана чим сeсе после седмогодишње страже и борбе за народне идеале могу својим домовима вратити славом овенчани ратници наши. Израду изборног реда за ту Скупштину Народно претставништво сматра као један од својих најпречих послова, при коме ће сeсе инспирисати начелима модерне демократије, која омогућује y праведном сразмеру сарадњу свих струја народа y државном животу.
 
Уверено да само држава уређена по начелима потпуних грађанских слобода, правне једнакости, културног и социјалног прогреса, може бити безбедна од опасности споља и изнутра, Народно претставништво јeје задовољно што јeје већ пре његова састанка проглашена даља немогућност феудалних аграрних одношаја..."
 
Дискусију о Адреси отворио јeје претседник Министарског савета Стојан Протић који јeје пред Народним претставништвом приказао унутрашњу и спољну ситуацију y којој сeсе земља налазила. Он јeје нагласио да признање државе Срба, Хрвата и Словенаца од стране Савезника још није извршено, па јeје y вези са тим, отворено и јасно, изнео разне аспирације на поједине делове државне територије од стране суседа. Чинећи ове напомене и саопштења Протић сeсе обратио посланицима:
 
„Ви можете увидети колико јeје деликатан и тежак положај нашег младог Краљевства на Конгресу мира. После победе над непријатељем, ми сад морамо уверавати наше Савезнике и пријатеље, колико су наша пожртвовања оправдана, ми апелујемо на њихова начела и свечане изјаве и призивамо их y помоћ противу тајних уговора, раније начињених противу наших народних права. Ситуација заиста колико деликатна толико заплетена и мучна... Ми смо, по свом дубоком уверењу, имали право и дужност, да изнесемо и поставимо пред суд европски, који гради будући мир, цело наше народно питање. Ми сматрамо да би сeсе огрешили и о свој народ и о будући мир кад то не бисмо учинили. Ми верујемо да смо дужни били бити искрени и према својим Савезницима казујући им целу истину и износећи им право стање целе ствари. Ми смо исто тако решени и одлучно бранити наше праведне захтеве, уверени да тиме чинимо једну свету дужност и према себи и према Савезницима, јер ни један свој захтев не заснивамо на принципима прошлости и принципима, који би данас сутра могли непријатељима слободе и напретка човечанства послужити као сретство за њихове сврхе и планове.
 
„Ја сeсе нећу овде дуго задржавати на оним тешким и y исто време деликатним односима између окупационе италијанске војске и нашег становништва на целом овом широком и дугом појасу нашег Краљевства, који по злој судбини долази y окупациону област. Ситуација јeје ова колико необична и неприродна толико за нас веома мучна јер ставља нерве онамошњег нашег становништва на врло тешку пробу. У тој области нашег Краљевства, која јeје по народу и која то живо жели да буде, саставни део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, сав јeје народ чисто наш, осим спорадичних и незнатних оаза талијанских. Па ипак y целој тој области талијанска војска да држи ред и поредак? Ја ћу споменути само неколико ноторних факата о држању окупаторских италијанских власти: оне свуда истичу талијанске заставе a наше народне и нашу нову државну заставу забрањују. Оне траже и изнуђавају заклетве, оне траже од свих чиновника нове нарочите молбе да ступе y службу талијанску и да сeсе сматрају као талијански чиновници, оне депортирају наше виђене људе. Несугласице, неспоразуми па и сукоби су неизбежна и природна последица овога ненормалног стања ствари. A како морају дејствовати на сав тај део нашега народа, као и на нас саме, речи поштованог претседника талијанске владе, да сeсе Италија не може оглушити позиву „најиталијанскије" вароши [[Ријека (град)|Ријеке]]? Лако вам јeје замислити и претставити, вама који тако исто добро знате као и ја сам, да нас хрватска Ријека не само зове него и преклиње да јeје ми што пре y наручја своја примимо и загрлимо, и да то исто чини и цела [[Истра]] и цела [[Горица (град)|Горичка област]]... Велики број Талијана y [[Трст]]у и Горици није довољан разлог не дати их нама, исто онако као што ни велики број Талијана y [[Њујорк]]у не би могао бити разлог одрицати га [[Сједињене Америчке Државе|Сједињеним америчким државама]]. Земља, цела област тршћанска и горичка, као и ријечка наша јeје, као што јeје наша и цела област [[Бачка|Бачке]] и западног [[Банат]]а, коме природно припадају и [[Темишвар]], [[Вршац]] и [[Бела Црква]], без обзира на то што јeје непријатељ намерно, с планом и силом власти, променио сразмеру народних елемената y ове три вароши за последња два века.
 
„Ми тражимо примену принципа, које су наши Савезници истакли y борби противу насилничких германских теорија: сва наша потраживања заснивамо на принципима слободе народног самоопредељења, начело народности независног и самосталног суда и изборног суда Америке. Ако други принципи вреде за друге, онда они треба да вреде и за нас, y толико пре што ми и сада њих тражимо само као помоћне принципе првих, a не као главне".
 
У целој дискусији народно уједињење приказано јeје као историска неопходност и свршен чин, који сeсе мора признати међународним потврдама. Говори су били прожети жучним протестом противу свих иностраних тенденција које су ишле за ометањем јединства, цепањем државне територије и ампутирањем појединих њених делова, a нарочито противу тајног [[Лондонски уговор|Лондонског пакта]]. Говори [[Матко Лагиња|Матка Лагиње]] и Првислава Грисогона, [[Милорад Драшковић|Милорада Драшковића]] и дон [[Јурај Бијанкини|Јураја Бијанкиниа]] били су нарочито запажени по својој садржајности, обимности и категоричком излагању. На састанку од 24. марта Адреса јeје y плануму, по завршетку дискусије, усвојена једногласно. Нарочито изасланство Народног претставништва предало јeје Адресу Престолонаследнику Регенту Александру.
 
Први законски предлог који јeје поднет на решење Привременом народном претставништву био јeје предлог закона о ванредном кредиту од 130,000.000 динара. Буџет благовремено није могао бити израђен. Није било ни техничких услова, ни физичких могућности, па ни најпотребнијих приближних рачунских података. Министар финансија y своме експозеу о буџету за 1937/38 г. пред Финансијским одбором, задржао сeсе и на завршним рачунима из ранијих година и том приликом приказао како јeје он, као чиновник са својим колегама y Министарству финансија, радио на пројекту овог првог буџета Краљевства СХС. По његовим речима тада јeје недостајало чак столова и столица и писаћег прибора. Улажући невероватне напоре да бар створе приближну слику државних расхода и прихода чиновници су радили и преко ноћи, седећи на столовима поред слабе светлости свећа. Како буџет из свих тих разлога није могао бити на време поднет Народном претставништву, министар финансија посебним законским предлогом тражио јeје одобрење овога кредита који сeсе имао употребити за подмирење свих државних потреба y месецу априлу. Накнадно, при самом гласању, министар јeје затражио одобрење истог кредита y истом износу и за месец мај, с чим сeсе Претставништво сагласило. У образложењу пред пленумом министар финансија др. [[Момчило Нинчић]] изнео јeје y кратким потезима преглед финансијске ситуације y земљи и изнео озбиљност њеног економског положаја. Он јeје рекао да треба уједно приступити решењу и буџетског и валутног и пореског проблема, тим пре што сeсе испоставља да сeсе већ y првој години државног живота појављује дефицит од једне милијарде динара. Отуда јeје на дневни ред дошло повећање пореских дажбина. Питање радикалне валутне реформе такође јeје једно од најактуелнијих, имајући y виду да су знатне количине српских новчаница изнете од стране непријатеља из земље, и да сeсе y циркулацији налази огроман број аустријских круна са умањеном инфлационом вредношћу. Сем тога преко границе кријумчарени су читави џакови филсификованих круна. Министар др. Нинчић упознао јeје Народно претставништво са намерама y погледу валутне реформе, која би имала да сeсе креће y правцу смањивања непотребних количина папирног новца и прилагођавања броја новчаница y циркулацији постојећој златној подлози. Замена круна вршила би сeсе по једном утврђеном односу папирним новцем y динарима, који јeје био y раду. Др. Нинчић јeје тражио увођење здраве монете и одржавање њеног повољног курса према страној валута.
 
Дебата о овом првом кредиту била јeје претежно политичке природе. Многи говорници изнели су гледишта по важним државним и националним питањима, посматрајући критички рад владе. Министру унутрашњих послова [[Светозар Прибићевић|Светозару Прибићевићу]] чињени су приговори ради цензурисања и забране појединих листова и контроле над политичким зборовима. Изражавана јeје жеља да влада што пре допусти најшире грађанске слободе. Како јeје Матко Лагиња додирнуо случај са хапшењем хрватских народних заступника Стјепана Радића, др. Пазмана и др. Пребега y Загребу, министар унутрашњих послова Прибићевић дао јeје и о томе кратко објашњење: „Што сeсе тиче цензуре, то ја, као професионални новинар, стојим на гледишту да треба да буде слободног изражавања мишљења. Али, немојте заборавити, да ми y овом часу још не живимо y нормалном времену, него да сeсе ми још увек налазимо y националној револуцији и y ратном стању. Још међународна конференција y Паризу није свршила свој посао, и ја вас питам где имате y државама, које су y ратном стању, штампу без цензуре... Што сeсе пак тиче хапшења која су јуче (25 марта) извршена y Загребу, тј. хапшења заступника г. Стјепана Радића и г. Пребега, те г. Пазмана, имам да изјавим ово: Пре свега што сeсе тиче хапшења г. Стјепана Радића, ако треба да будем позван на одговорност, онда имам да будем позван зато што сам тако касно поступио, јер нека буде слободно свакоме ширење његовог мишљења и агитација за његово мишљење, али развијати разуздану хајку против јединства наше државе и развијати агитацију, која доноси као последицу обасипање нашега Владара погрдама, то ја, докле год сам ту, нећу дозволити . . . " Дискусију јeје завршио претседник владе Стојан Протић који јeје нагласио да сeсе влади неоправдано пребацује и замера што није дала довољно слободе. Он даље истиче да треба имати на уму да сeсе земља налази y „једном стадију државног живота, када јeје y првом реду најважније извојевати и одржати слободу пред иностранством".
 
Уопште узевши y целокупном раду Привременог народног претставништва веома јeје карактеристичан однос између владе и Народног претставништва. Народни посланици савесно и до крајњих граница користили су своја права y вршењу мандата. Над радом владе осећао сeсе пун надзор Претставништва. Небројене интерпелације упућиване су свакодневно на чланове Министарског савета. Кратким питањима и тражењем обавештења од појединих министара пропраћен јeје велики део седнице пленума. Министри су такође са своје стране најчешће одмах примали дискусију и тако личном увиђавношћу и осећајем одговорности пред Народном скупштином јачали ауторитет Народног претставништва.
 
Па уз све то, рад y Привременом народном претставништву није текао глатко и без трзавица, нарочито стога што су често мењане владе и што није било једног устаљеног односа међу странкама, јер није било завршено страначко претапање и превирање. Ради тога јeје Привремено народно претставништво имало дуже паузе нерада, нарочито y временима министарских криза. Прва таква дужа пауза била јeје од 11. априла до 6. маја 1919, a после ње рад јeје настављен живљим темпом све до пада кабинета Стојана Протића, што јeје саопштено Народној скупштини на седници од 4. августа 1919. Протићев кабинет демисионирао јeје што су, између министра претседника Стојана Протића и министра унутрашњих послова Светозара Прибићевића, наступили неспоразуми који су искључивали заједнички рад. Ти односи, према обавештењу које јeје Народном претставништву y мотивацији своје странке дао Протић, постали су „ненормални и без потребног узајамног поверења", a сем тога избиле су и друге несугласице, од којих јeје нарочито било тешко питање епископске столице y [[Ђаково|Ђакову]]. На тај начин престао јeје да функционише први заједнички кабинет a њега јeје 16. августа 1919. заменио кабинет [[Љубомир Давидовић|Љубомира Давидовића]]. Влада Љубомира Давидовића била јeје коалициона, [[Демократска странка (Југославија)|демократско]]-[[Југословенска социјалдемократска странка|социјалистичка]], и y њој није било претставника других политичких странака.
 
Кабинет Љубомира Давидовића претставио сeсе Народном претставништву једном опширном декларацијом која јeје предвиђала убрзан рад Народног претставништва, настављање послова који сeсе имају завршити пре избора за Уставотворну скупштину и рад на унутрашњим реформама. Декларација изражава наду да ће Конференција мира признати Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца све њене интересе. „Ми немамо ништа да исправљамо y својим гледиштима и захтевима", каже сeсе y декларацији. „Наша јeје дужност да их бранимо, до краја, свуда где су угрожени. Ми живо саосећамо са још неуједињеном браћом из свих наших крајева која су гоњена због њихове љубави према своме народу". Влада ће настојати да сeсе што пре изађе из досадашњег провизориума y коме сeсе земља налази. Међутим јeје y октобру 1919. поново избила криза владе, па јeје кабинет Давидовићев морао да демисионира, али јeје убрзо састављена нова Давидовићева влада, на својој претходној основи, са врло малим личним изменама.
 
За време трајања овога демократско-социјалистичког кабинета, Привремено народно претставништво мало јeје радило, a влада јeје намеравала да га потпуно распусти и да одмах распише изборе за Уставотворну скупштину. То гледиште владе Љубомира Давидовића нису заступали и остали фактори, a против њега су биле и све странке које су стајале y опозицији према влади Давидовића, па јeје Давидовић демисионирао a нову владу образовао јeје поново Стојан Протић 19. фебруара 1920. Влада Стојана Протића претставила сeсе Привременом народном претставништву на седници која јeје одржана 5. марта, једном декларацијом y којој сeсе нарочито истиче да прошла влада није радила са Привременим народним претставништвом, па јeје оно било одгађано од рока до рока. Давидовићева влада предложила јeје 14. фебруара Круни, да сeсе Привремено народно претставништво распусти и распишу избори за Уставотворну скупштину, ради тога што јeје рад са Привременим претставништвом сматрала не само као немогућ, већ и као штетан. Влада која сeсе претставља Привременом претставништву стоји на гледишту, да јeје немогуће и штетно распуштати сада Привремено народно претставништво. Све дотле, док то Претставништво не изради оно што јeје потребно за Уставотворну скупштину оно не може бити распуштено. Томе сeсе противи и дата реч Наследника Престола од 24. децембра 1918, за коју су одговорни и сви саветници Круне, и они са деснице и они са левице, јер су јeје премапотписали. Распуштати сада Привремено народно претставништво било би противно и свим принципима модерне демократске државе, јер сeсе не би смело догодити да сeсе Уставотворна скупштина изабере на основу једног октроисаног изборног реда, који би влада промулговала без контроле парламентарног тела. У декларацији владе Стојана Протића наводи сeсе све оно што треба да буде посвршавано пре расписивања избора за Уставотворну скупштину.
 
После тога влада јeје намеравала да настави рад са Привременим народним претставништвом, али су околности ипак биле такве да сeсе на стваран рад за дуже времена није могло прећи. Средином априла 1920. избио јeје штрајк на железницама и бродовима, па Народна скупштина није радила, јер посланици нису могли да допутују y Београд. Како сeсе, међутим, влада Стојана Протића y Народном претставништву ослањала на претставнике и присталице [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]], и на претставнике неких мањих политичких странака из [[Хрватска и Славонија (1918—1925)|Хрватске]] и [[Далмација (1918—1924)|Далмације]], рад y Народном претставништву није могао тећи глатко, јер јeје опозиција била и велика и снажна. Крајем априла y Народном претставништву почела јeје опструкција коју су вршиле опозиционе странке, a она сeсе продужила и y току првих дана месеца маја. Опструкција јeје била тако организована да сeсе седнице Претставништва од 27. и 28. априла и 3, 5, 7, 12. и 14. маја нису уопште могле одржати, јер сeсе увек констатовало да нема кворума за рад. Влада Стојана Протића такође није долазила на седнице, y знак протеста, о чему јeје претседништво Привременог народног претставништва било писмено обавештено. У томе акту, датираном 28. априла 1920, шеф владе Стојан Протић писао јeје: „Не желећи, y интересу парламента и земље, извргавати ни парламенат ни земљу поново призорима којима јeје Привремено народно претставништво било до сада позорница, a земља наша сведок, a сагласно са мислима изложеним y мом експозеу о политичкој ситуацији, поднесеном Њ. В. Наследнику Престола, Краљевска влада не може под таквим околностима долазити y седнице Народног претставништва све дотле, док опозиција буде остала при томе своме држању".
 
Народно претставништво наставило јeје рад 19. маја али и овај пут чланови владе нису присуствовали седници. Неколико дана доцније влада Стојана Протића демисионирала јeје, па јeје образован [[Прва влада Миленка Веснића|кабинет]] др. [[Миленко Веснић|Миленка Веснића]] који јeје био концентрациони и y коме су били претставници свих главнијих политичких странака. Веснићева влада претставила сeсе Народном претставништву 26. маја 1920 декларацијом која јeје наглашавала да јeје први, основни и једини владин циљ припремање Устава за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и свршавање предрадњи за Уставотворну скупштину. Ради тога јeје Народно преставништво одмах прешло на претрес изборног закона за Уставотворну скупштину, радећи y исто време и неке друге важније законске основе. Тај рад настављен јeје и после пада прве и образовања [[Друга влада Миленка Веснића|друге владе]] др. Миленка Веснића, што јeје извршено y другој половини августа 1920.
 
У току маја, јуна, јула, августа и септембра, Народно претставништво одржало јeје више седница. Како јeје крајем априла умро претседник Привременог народног претставништва Драгољуб Павловић, y току септембра извршен јeје понован избор претседништва, пaпа јeје за претседника био изабран др. [[Станојло Вукчевић]], за II потпретседника [[Адолф Рибникар]], a за секретара [[Херубин Шегвић]]. Рад јeје настављен све до 22. октобра, када су седнице биле одгођене пристанком Народног претставништва које сeсе после тога није више ни састајало јер јeје било распуштено, a [[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|избори за Уставотворну скупштину]] заказани су за 28. новембар 1920.
 
Привремено народно претставништво одржало јeје 137 редовних састанака, a за време његова рада донесени су ови закони: закон о изједначењу календара; ** закона о обустави и извршењу y току рокова; закон о Универзитету y Љубљани; ** закона о Универзитету; закон о признању погодаба за стицање адвокатског и јавног бележништва; ** закона о народним школама; ** закона о пороти; * закона мораториуму; закон о бањама, минералним и топлим водама; закон о изборима народних посланика за Уставотворну скупштину; буџетске дванаестине за мај, јуни и јули 1920; закон о држављанству; буџетске дванаестине за јули, август и септембар 1920; закон о уговору о миру између савезничких сила и Немачке; закон о уговору о миру између савезничких сила и Бугарске; и аутономни правилник о пословном реду y Привременом народном претставништву.<ref>[http://www.dlib.si/details/URN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage=scc ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 341 — 348)]</ref>
 
== Извори ==
}}
== Литература ==
* {{Cite book |ref= harv|last= Петрановић|first= Бранко|authorlink= Бранко Петрановић|coauthors= |title= Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија|year= 1988|url= |publisher= Нолит|location= Београд|id= }}
 
[[Категорија:Народне скупштине Југославије]]
1.572.075

измена