Анте Ковачић — разлика између измена

Нема описа измене
| месец_рођења = јун
| година_рођења = 1854.
| место_рођења = [[Целине]] крај [[Запрешић]]а
| држава_рођења = [[Аустријско царство]]
| дан_смрти = 10.
| месец_смрти = децембар
| година_смрти = 1889.
| место_смрти = [[Стењевац]]
| држава_смрти = [[Аустроугарска]]
}}
'''Aнтун - Анте Ковачић''' (Целине крај [[Запрешић]]а, [[6. јун]] [[1854]]. – Стењевац, [[10. децембар]] [[1889]]), [[Хрватска|хрватски]] романописац, новелиста и песник.
 
Мучан и напоран живот проживио је кроз школе и као адвокатски приправник. Био је присталица [[Хрватска странкаСтранка права|Хрватске странке права]]. Пред крај живота је, сломљен тешким приликама и болешћу, завршио у душевној болници у којој је и умро у 35. години.
 
== Дела ==
 
Први је велики Ковачићев прозни текст ''„[[Баруничина љубав]]“'', [[1877]], роман на граници [[романтизам|романтизма]] и [[реализамRealizam (književnost)|реализма]], настао на узорима [[Еуген Суе|Еугена Суеа]] и [[Оноре де Балзак|Балзака]]: мешавина динамичне и почесто невероватне радње и језичког ватромета у чему се Ковачић показао, уз [[Аугуст Шеноа|Шеноу]], једним од главних хрватских језикотвораца [[19. век]]а, по степену утицаја далеко важнији од многих академских филолога. Роман обилује ликовима фаталних жена (Софија Герштајн), прељубима, инцестом и самоубиствима, а композицијски је иновативан, и у европским размерама. Следеће године излази „''[[Смрт бабе Ченгићкиње]]''“, травестија која с правашких националних позиција исмејава [[ilirizam|илирску]] и [[Југославија|југословенску]] идеологију, карикирајући култно [[Иван Мажуранић|Мажуранићево]] дело. Ковачић је и аутор више значајних приповедака, међу којима се издвајају „''Ладањска секта''“ и „''Загорски чудак''“. У следећем великом роману „''Фишкал''“, [[1881]], аутор понавља своје средишње теме и стилеме: реалистички приступ који граничи с фантастиком и неретко се претвара у гротеску, ликове фаталних жена, поругљиву, па и отровну сатиру странаца (Немаца, Мађара) и јужнословенске идеологије, жестоки нападај на обамрлост хрватскога племства и бирократски менталитет, распад личности главних протагониста у лудилу или самоубиству. Пре свога магнума опуса, романа „''У регистратури''“, писац је објавио и недовршени роман „''Међу жабари''“, убојиту сатиру на онодобне политичке моћнике који су се препали у акту препознавања и спречили даље излажење (текст је излазио у подлисцима).
 
У главном делу, ''„[[У регистратури]]“'' ([[1888]]), Ковачић обилно користи аутобиографски материјал. Та лична нота створиће у овом делу странице прожете с много топлине, непосредног лиризма и усрднијег односа према ликовима, нарочито у приказу и опису детинства Ивице Кичмановића, главног лика у делу. Иако сврставан у класике хрватског реализма, Ковачићев је велики роман торзо који у себе упија опречне светоназоре и поетике: у њему налазимо спектар ситуација и мотива који обухватају канонска правила и романтизма, реализма и [[натурализамНатурализам (књижевност)|натурализма]]. Настао у огњици, недотеран и растрган, Ковачићев је магнум опус најимпресивније дело хрватске наративне прозе друге половине 19. стољећа.
 
Цело дело Анте Ковачића је најјаче је остварење хрватског реализма, и то у облику карактеристичном за хрватску књижевност у којој нема превише текстова који славе и посвећују обичност и свакодневност: романи су то посвећени савременој тематици (за разлику од Шеное, чији је опус највећма уроњен у историјску проблематику), чудна мешавина романтизма, реализма и бруталног натурализма набијена разорном [[сатира|сатиром]] и очајем над стањем хрватског друштва; култом фаталне жене укорењеног у романтизму; бурним заплетима и великим страстима, те пропашћу главних ликова у злочину, убиству, лудилу и самоубиству. Распет између романтизма и натурализма, Ковачић је сензибилитетом претходник велике традиције хрватскога романа егзистенцијалистичке и политичко-сатиричког усмерења.