Петар I Павловић — разлика између измена

'''Петар I Павловић''' (?-[[1420]]) је био [[Срби|српски]] [[кнез]], а потом и [[војвода]] из [[властелин]]ске породице [[Павловићи|Павловића]] која је имала своје поседе у [[Исток|источним]] деловима [[Краљевина Босна|краљевине Босне]]. После [[Убиство|убиства]] његовог [[Отац|оца]] [[Павле Раденовић|Павла Раденовића]] (?-[[1415]].) на Пареној пољани код [[Бобовац|Бобовца]] [[1415|1415.године]] године коме је присуствовао, Петар преузима вођство над Павловићима и са млађим братом кнезом [[Радослав Павловић|Радославом]] ([[1420]]-[[1441]]) отпочиње рат против [[Сандаљ Хранић|Сандаља Хранића]] ([[1392]]-[[1435]]) и [[Косаче|Косача]]. У том сукобу се ослонио на помоћ [[Османлије|Османлија]], чију је помоћ платио признавањем [[вазал]]них односа према [[султан]]у, што је резултирало великим успесима против Сандаља који је био потпуно потиснут. Међутим Османлије су промениле страну и [[1420|1420.године]] су стигле у краљевину Босну као Сандаљеви савезници против Павловића. У сукобу са њима гине сам Петар, а на челу Павловића га наслеђује његов млађи брат Радослав.

Није познато да ли је Петар био [[Брак|ожењен]], али је извесно да није имао деце, пошто га је наследио [[брат]] и братовљеви синовибратанци.

Током [[август]]а [[1415|1415.године]] године се [[Краљева Сутјеска|Краљевој Сутјесци]] код [[Бобовац|Бобовца]] одржавао [[сабор]] краља и властеле краљевине Босне. Приликом посебно организованог [[23. август|23.08.]]а [[лов]]а на Пареној пољани, [[Златоносовићи]] су на знак који је [[мач]]ем дао сам [[Сандаљ Хранић]] напали [[кнез]]а [[Павле Раденовић|Павла Раденовића]] и тешко га ранили, а његовог сина Петра и посланика [[Браило Тежаловић|Браила Тежаловића]] су заробили и спровели у [[Утврда|утврђени]] Бобовац. Заверу су организовали сам краљ [[Стефан Остоја|Остоја]] (прва влада [[1398]]-[[1404]], друга влада [[1409]]-[[1418]]) и војвода Сандаљ због политичких сукоба са Павлом оптуживши га за издају краљевства. Према првобитном плану Павлов син Петар је требало да буде ослепљен, а поседи Павловића подељени између Сандаља и Златоносовића који су се надали [[Босанско Олово|Олову]] које се налазило уз њихове поседе, али се од тог плана одустало и Петру су остављени очеви поседи. Целом чину је присуствовао и посланик [[Дубровачка република|Дубровачке републике]] [[Никола Гучетић]] и [[Влатко Тумурлић]]. Сам Павле је убрзо умро од последица рана које је задобио, али је зато Петар пуштен да се врати на породични посед и настави управљање њиме. Као сведок овог напада Петар је за смрт свога оца директно окривио Сандаља, чиме је целокупни [[Југоисток|југоисточни]] део [[БиХ|данашње Босне и Херцеговине]] гурнут у рат између [[Павловићи|Павловића]] са једне и Сандаља односно [[Косаче|Косача]] са друге стране.

Петар помоћ у овом сукобу тражи од [[Османлије|Османлија]], обећавши им [[вазалство]] за узврат, што су они прихватили и већ на [[јесен]] [[1415|1415.године]] године њихови одреди упадају у [[Захумље]] предвођени браћом [[Ђурађ Милорадовић|Ђурђем]] и [[Стефан Милорадовић|Стефаном]] [[Милорадовићи|Милорадовићем]]. Уз помоћ Османлија Петар је до [[1417|1417.године]] године овладао целокупним [[Конавље]]м које је до тада било подељено између Павловића и Косача. Да би утврдио свој посед у приморју он је са Дубровчанима уговорио подизање [[Цистерна|цистерне]] за [[Вода|воду]] у [[Тврђава|тврђави]] [[Соко Град (конављански)|Сокол]] која је била најзначајнија утврда у Конављу.

Притисак Павловића на Сандаља и оне који су га подржавали био је толики да је сам краљ Остоја морао да тајно [[ноћ]]у побегне са сабора властеле Краљевине Босне да га не би снашло исто оно што је он организовао Павлу Раденовићу пар година раније. Последица овога и Сандаљеве наизглед безизлазне ситуације, била је и Остојина одлука да приђе Павловићима и да буде један од оних који ће се окористити пропашћу Косача, али без претераног успеха јер он већ [[1418|1418.године]] године умро. Његов син и наследник [[Стефан Остојић]] ([[1418]]—[[1421]]) је наставио непријатељску политику према Сандаљу, али без видљивог успеха. Међутим и сам сукоб се делимично смирио јер је Сандаљу у помоћ притекао [[син]] његове друге [[Супруга|жене]] [[Јелена Балшић|Јелене]] из првог брака [[Балша III Балшић]] ([[1403]]-[[1421]]), а и Сандаљ је схватио да је једина сила која доноси превагу у сукобима само снага Османлија, тако да је и он постао њихов вазал, највероватније средином [[1418|1418.године]] године пошто се у јесен исте године помиње као несумњиви господар својих земаља.

Пресудни догађај у овој фази сукоба Сандаља и Петра, највероватније је била Хранићева одлука да прода [[Дубровачка република|Дубровачкој републици]] његов део Конавља. Он је [[27. јун|27.06.]]а [[1419|1419.године]] године продао свој део за 30.000 [[перпер]]а, док је Петар одбио да републици [[Свети Влах|светог Влаха]] прода свој део. Највероватније уз помоћ тих средстава Сандаљ успева да покрене Османлије и они почетком [[1420|1420.године]] године поново упадају у краљевину Босну, али овога пута су њихови напади усмерени протв Павловића. Током тих борби крајем [[март]]а исте [[Година|године]], у једном сукобу са њима гине сам Петар, а вођство над Павловићима и војводску титулу преузима његов млађи брат кнез Радослав.