Рат Велике алијансе — разлика између измена

|јачина1=~250.000,<br> 275 бродова<ref>-{Parker et al: ''The Cambridge Illustrated History of Warfare,'' p.128.}- Тај број укључује поморске снаге и Енглеске и Холандије. Од тога је 100 енглеских бродова ван ратишта и 69 холанских ван ратишта.</ref>

|јачина2=~440.000,<ref>-{Dupuy: ''The Collins Encyclopaedia of Military History 4th ed.'' p.580.}- Тај број представља снагу на врхунцу рата 1693. Иапк то је само број на папиру, јер права ратна снага је била нешто преко 350.000 војника.</ref><br>221 брод<ref>-{Parker et al: ''The Cambridge Illustrated History of Warfare,'' p.128.}- Тај број укључује 93 брода ван ратишта.</ref>

Када је умро шпански краљ [[Филип IV од Шпаније|Филип IV]] [[1665]], краљ Шпаније је постао његов син из другог брака [[Карлос II од Шпаније|Карлос II]]. Француски краљ [[Луј XIV]] није оспоравао Карлосов долазак на шпански трон, али полагао је право на бар део [[Шпанска Холандија|Шпанске Холандије]], који би требао припасти Лујевој жени Марији Терези, која је била ћерка шпанског краља Филип IV из првог брака<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War'', p.35}-</ref>. Марија Тереза се била одрекла тих права, када се удавала за Луја XIV, међутим Шпанија је заузврат требала платити велики мираз Марији Терези. Пошто јој Шпанија није платила мираз<ref>-{Carsten: ''The Cambridge Modern History V,'' p.210}-</ref> Луј XIV је полагао права на Шпанску Холандију и дошло је до [[Деволуциони рат|Деволуционог рата]] ([[1667]]—[[1668]]).

Иако тај договор није био формално потписан сами Шпанци су се сложили с њим да би спречили велике анексије<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.22}-</ref>.

Након што је француска дипломатија успела да доведе до распада Тројне алијансе Луј XIV се спремао за нови велики сукоб [[Француско-холандски рат]] ([[1672]]—[[1678]]). Француски министар рата [[Жан Батист Колбер]] је желео рат са намером да [[Француска]] преузме што је могуће више холандске трговине и да разбије извесне холандске трговачке монополе. Веровао је да се економски успех Француске може осигурати само уништењем Холандије<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.25}-</ref>. Луј XIV је са друге стране сматрао да су га Холанђани издали за време Деволуционог рата, па се настојао осветити<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.35}-</ref>. Француски војни успеси у рату са Холанђанима забринули су и цара Леополда и кнеза изборника од Бранденбурга. Леополд је био забринут, иако се претходно договорио са Лујем о подели шпанског царства. Шпанија је исто била забринута да ће Француска анектирати Шпанску Холандију. Леополд, Бранденбург и Шпанија створили су протуфранцуски савез [[30. августа]] [[1673]]. Немачка скупштина је 28. маја 1674. објавила рат Француској и позвала све кнежеве да помажу цару Леополду. Француски успеси у рату против Холандије су се наставили, али обе стране су до 1676. биле исцрпљене и спремне за преговоре<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.33}-</ref>.

На крају Француско-холандског рата [[Луј XIV]] је имао знатну предност. Његова војска је била успешнија од противничке. За разлику од својих противника Луј XIV је имао потпуну политичку подршку. Противничка страна није била јединствена и није имала једнога вођу, па је то француски краљ могао вешто да користи<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.34}-</ref>. [[Вилијам III Орански]] је намеравао да одржава савезнике на окупу, али растао је финансијски притисак на Холанђане<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.34}-. Вилијам је 1672. постао доживотни владар Холандије (статхолдер)</ref>. Коначно су Французи и Холанђани потписали мир [[10. августа]] [[1678]]. Шпанија и Леополд I су закључили мировни споразум мало касније<ref name=lynn48>-{Lynn: ''The French wars 1667 – 1714: The Sun King at War,'' p.48}-. До војски на бојном пољу није стигла вест о француско-холндском миру, па је 14. августа дошло до непотребне битке код Сен дениса</ref>. Та три мировна споразума позната су колективно као [[Најмегенски мир]]<ref>-{Doyle: ''Short Oxford History of France – Old Regime France,'' p181}-. Иако је Најмегенски мир представљаао успех за Луја, био је разочаран миром и дао је отказ Помпону, министру, који је преговаро о миру.</ref>.