Рат Велике алијансе — разлика између измена

Француска војна надмоћ након рата са Холандијом постала је све очитија, али Луј XIV више није био заинтересован за отвору ратну политику као [[1672]]. Наставио је да инсистира да друге силе прихвате француску надмоћ, али више није ратовао да то постигне, него је то настојао постићи претњама и различитим другим средствима са наводно легалним оправдањима. Након рата [[Француска]] је одржавала огромну стајаћу војску, а ширила је и [[Вобан]]ов систем тврђава дуж источне границе са Немачком. Да би био изграђен добар одбрамбени систем требало јој је још земље од суседа<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.36}-</ref>. У ту сврху успостављени су специјални француски судови за поновна уједињења, који су тражили разне преседане и полулегална средства да би ујединили различите територије са Француском, а практично су вршена отимања суседних малих територија. Судови су увек налазили потребне преседане<ref>-{Doyle: ''Short Oxford History of France – Old Regime France,'' p.182}-</ref>. Француска се након 1648. територијано проширила. Те нове територије су на неки начин зависиле од територије суседа и то је Француској било довољно да тражи те нове територије. На тај начин Француска је полагала право на те територије, које би онда након претње и добијала. Француска је тако добила мале додатне територије у Лорени, Шпанској Холандији, делове [[Сар]]а и остатак [[Алзас]]а.

На [[Стразбур]] нису полагали право политиком поновног уједињења, него је француски министар рата запретио да ако не постану део Француске да ће све спалити и ставити на мач. [[Стразбур]] се предао [[30. септембра]] [[1681]]. Исти дан Лујева војска је ушла и у Касале Монферато, који је Луј купио од војводе од Мантове<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.37}-</ref>. Поседовањем Касала и тврђаве Пинероло Луј од Француске, било је угрожено шпанско Миланско војводство. Лујева војска започела је и опсаду [[Луксембург]]а са циљем да га дода претходним добицима у долини Мозела. Иако су прекинули са опсадом марта 1682. Французи су наставили са непријатељствима <ref name=lynn48/>.

За Луја XIV територијани добици под изговором да се ради о поновном уједињењу територија представљали су стабилизацију граница. Преузео је све најважније стратешке тачке између Француске и њених суседа, и све је то утврдио Вобан. Међутим све државе које су граничиле са Француском сматрале су то агресијом<ref name=lynn48/>. Шпанске и мале немачке државе бојале су се велике француске стајаће војске и једино што су могле то је да моле енглезе и холанђане за помоћ. Истога дана када је Стразбур био заузет холанђани су потписали савез са [[Шведска|Шведском]], која је била љута због одузимања територије [[Цвајбрукен]]а. Након тога савезу се прикључио Леополд I фебруара 1682. и Шпанија маја 1682. Међутим шест других великих немачких држава остало је у савезу са Француском, а то су били [[Мајнц]], [[Трир]], [[Келн]], [[Саксонија]], [[Баварска]] и [[Бранденбург-Прусија]]<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.38}-. Луј је мислио да има тако јаку подршку код немачких држава, да ако би умро Леополд они би чак могли бирати француског кандидата за цара.</ref>.

Леополд I је са друге стране био под притиском на граници Мађарске<ref name=mckay38>-{McKay &Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.38}-</ref>. Французи су охрабрили Турке, па су [[Турци]] [[1683]]. [[Опсада Беча|опседали Беч]]. Беч је спасио пољски краљ [[Јан Собјески]] и [[Карло V, војвода од Лорене]]. Французи су искористили аустријску кризу, па су обновили опсаду [[Луксембург]]а<ref name=mckay38/>, који је био у шпанском поседу. Шпанци су били охрабрени дизањем опсаде Беча, па су Француској објавили рат 1683<ref name=mckay39>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.39}-</ref>. Погрешно су мислили да ће им Леополд и Холанђани доћи у помоћ. Француска војска је извела брзи и разарајући поход, па је у јуну [[1684]]. шпански отпор био сломљен, а Луксембург био заузет<ref name=mckay39/>. Уследили су [[Регенсбуршки мир|мировни преговори у Регенсбургу]], у којима је Француској дозвољено да задржи све територије на које је полагала право реуједињењима и да задржи [[Луксембург]] и [[Стразбур]] следећих двадесет година. Луј XIV се надао да ће их Француска задржати заувек. С друге стране [[Вилијам III Орански]] је намеравао да створи коалицију са Шпанијом и са Леополдом, која ће повратити све територије, које је Луј XIV добио војним претњама<ref name=mckay39/>.

Регенсбуршки мир означава највећи досег територијалног ширења Француске у доба Луја XIV<ref>-{Doyle: ''Short Oxford History of France – Old Regime France,'' p.183}-</ref>. Сада је Вобан могао завршити тврђаве на источној и северној граници, а немачки кнежеви су имали много проблема са Турцима. Када је католик [[Џејмс II]] [[1685]]. постао енглески краљ још је више олакшао позицију Француске. Пошто се очекивало да Џејмс II буде француски савезник Вилијам III Орански је постао изолован и беспомоћан. Моћни амстердамски трговци нису више желели сукоб са Француском<ref name=mckay39/>.

Луј XIV је у октобру [[1685]]. повукао [[Нантски едикт]] и издао [[Едикт из Фонтенблоа]]. То је означавало крај толеранције према [[протестанти]]ма у Француској<ref name=miller143>-{Miller: ''James II,'' p.143}-</ref>. Око 200.000 француских [[хугеноти|хугенота]] је било присиљено да напусти Француску. Многи од њих су били трговци, индустријалци, војници, морнари. Холандија је имала користи од тог егзодуса, добила је 9.000 нових морнара и 12.600 војника. И оно мало профранцуског расположења на тај начин је уништено. Хугеноти су били протестанти као и Холанђани, а осим тога хугенотски трговци су били чести посредници у трговини Француске и Холандије, па је француско-холандска трговина била у великом паду<ref name=miller143/>.

У јулу [[1686]]. државе јужне и западне Немачке, аустријски цар, Шпанија и Шведска формирале су [[Аугзбуршки савез]]. Циљ савеза да се обране постојеће границе и мировни уговори<ref name=mckay41> -{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.41<}-/ref>:

Лују је до лета [[1688]]. постало јасно да требају нешто да учине пре него што цар Леополд престане са активностима на [[Балкан]]у и поново се окрене западним границама. Знао је да постоји опасност да поведе релативно уједињену Немачку и Холандију против Француске<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.42}-</ref>. Због тога је морао охрабривати Турке, да би [[Вобан]] завршио са изградњом тврђава на источној граници.

Француски краљ је такође настојао осигурати своју подршку бар у деловима Немачке. Особито је био забринут са Келном<ref name=miller189>-{Miller}-: -{''James II,'' p.189}-</ref>. Надбискуп [[Келн]]а је био профранцуски расположен и под њим је било много бискупија. Међутим надбискуп је био доста стар, па је за његова заменика изабрао себи склонога свештеника. Заменици би обично били изабрани после смрти старог надбискупа<ref name=miller189/>. Овај пут после смрти надбискупа је [[1688]]. уследила неодлучена борба око наследника, која је постала предмет спора. Спорни избори у Келну ојачали су страхове у Немачкој од даљње француске агресије и помогли су бољем уједињењу немачких државица<ref>-{Miller: ''James II,'' p.191}-</ref>. С друге стране холандски трговци су подржали француског кандидата, јер су се бојали Луја XIV.