Рат Велике алијансе — разлика између измена

нема резимеа измене
Нема описа измене
Нема описа измене
Алстер се показао као веома тежак подухват. Након 105 дана опсаде [[Лондондери]]ја [[10. августа]] су одустали Џејмсова војска је одустала. Исти тај дан Џејмсове снаге су биле тешко поражене код Њутаунбатлера. [[Јакобити]] су се звале присталице Џејмса II у Енглеској. Вилијамова војска је била поражена код [[Данди]]ја у бици код Киликранкија [[6. августа]] [[1689]]. Међутим шкотски јакобити су поражени код Данкелда [[31. августа]] и тада је дошло до краха јакобитске борбе у [[Шкотска|Шкотској]]<ref>-{Kinross: ''The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,'' p.17}-</ref>.
 
Вилијамова војска од 15.000 Холанђана, Енглеза и Данаца искрцала се [[23. августа]] у Ирској близу Бангора. Након заузимања [[Карикфергус]]а и [[Белфаст]]а зауставили су се у Дандалку, где су и презимили. Током зиме војска се осипала као резултат болести и дезертерства<ref name=miller228>-{Miller: ''James II,'' p.228}-</ref>. Џејмс II је веровао да уз малу француску помоћ могу да истерају Вилијамову војску из Ирске. Џејмсовој војсци је недостајало опреме, муниције и снабдевања. Лују XIV је била потребна војска на европском ратишту, па је био неодлучан да шаље војску у Ирску<ref>-{Kinross: ''The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,'' p.14}-</ref>. Ипак је у марту 1690. послао 6.000 војника са савојског фронта<ref>-{Kinross: ''The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,'' p.23}-. Шест хиљада Ираца је послано у Европу као замена за те Французе.</ref>. Вилијам је закључио да је потребно да пошаље појачања у Ирску, па је најавио да ће лично доћи у Ирску са знатном војском<ref name=miller228/>. Вилијам је дошао [[24. јуна]] [[1690]]. са 15.000 војника. Укупно је имао 44.000 војника у Ирској<ref>-{Kilpatrick: ''William of Orange: A dedicated Life 1650-1702,'' p.57}-. Јачина Вилијамове војске се процењује од 35.000 до 44.000, зависно о извору.</ref>, а Џејмс 39.000. Француска флота није ни покушала да спречи енглески десант у Ирској. Француској је било у интересу да Вилијам усмерава своју пажњу и средства на Ирску.
[[Слика:Battle of Fleurus 1690.png|мини|десно|200п|Битка код Флера (1690).]]
У међувремену се главно жариште рата на континенту помакло са Рајне на Шпанску Холандију и на француско-фландријску границу. Французи су [[1. јула]] [[1690]]. под командом [[Франсоа Анри, војвода од Луксембурга|војводе од Луксембурга]] победили савезничку војску у [[Битка код Флера|бици код Флера]]. Француска морнарица је након поморске победе 10. јула над енглеско-холандском флотом добила контролу над [[Ламанш]]ом. Француски успеси су били угрозили довлачење појачања у Ирску, али представљали су и претњу да је могућа инвазија Енглеске<ref>Chandler: ''Marlborough as Military Commander,'' p.35</ref>. Вилијам је [[12. јула]] победио Џејмсову војску у [[Битка на Бојну|бици на Бојну]] у Ирској. Џејмс је после тога побегао у Француску. Још увек је Француска била у стратешкој предности. Битку на Бојну и дан данас славе протестанти у Северној Ирској. Тај дан оранжисти славе серијом парада и маршева и изазивају револт католика и сукобе са полицијом.
 
Вилијамове снаге су заузеле [[Даблин]] и [[Вотерфорд]], али нису успели у опсади [[Лимерик]]а, па се Вилијам у септембру 1690. вратио у Лондон<ref>-{Chandler: ''Marlborough as Military Commander,'' p.37}-</ref>. Борбе у Ирској су се наставиле, али Французи су имали још мање разумевања да пошаљу војску у помоћ јакобитима. Током 1691. Вилијамова војска је након опсаде заузела [[Атлон]] у јулу 1691, а код Аурима су 22. јула победили јакобите. Лимерик је поново био опседан 4. септембра 1691. После тога склопљен је [[споразум из Лимерика]] [[3. октобра]] [[1691]], којим је окончан рат у Ирској. Ирска је остала под Вилијамовом контролом.
 
===Наставак рата на континенту (1691—1697)===
[[Слика:Paton,Battle of Barfleur.jpg|мини|250px|Битка код Барфлера 29. маја 1692.]]
Након мирења (мировног споразума) са Ирском, Вилијам III од Енглеске је имао потребну војску за рат против Француске. Око 12.000 Ираца је побегло у Француску и борило се на француској страни. Почетком 1691. Вилијам се вратио у Шпанску Холандију, али тај поход је ипак био неуспешан по снаге алијансе<ref>-{Chandler: ''Marlborough as Military Commander,'' p.43}-</ref>. [[Луј Франсоа, војвода од Буфлера|Маршал Буфлер]] је заузео [[Монс]] [[10. априла]], а [[маршал Луксембург]] је победио [[Џорџ Фридрих од Валдека|Валдека]] у бици код Лојзе 19. септембра. После тога капитулирао је и [[Намур]] [[25. маја]] —[[26. маја]] [[1692]], па су французи били спремни за инвазију Енглеске.
 
У [[Сен Жермен]]у двор изгананог краља Џејмса II две године је инсистирао код Француза да је Енглеска зрела за повратак и у столичење краља Џејмса<ref>-{Churchill: ''A History of the English-Speaking Peoples: Age of Revolution,'' p.13}-</ref>. У ту сврху припремљено је 20.000 војника око [[Шербур]]а, а француска флота се концентрисала у нормандијским и бретонским лукама. Енглеска се подсетила 1588. и чувене [[Шпанска армада|шпанске армаде]], па је припремљена обрана у случају инвазије. Уследила је поморска битка за контролу канала. Енглеска флота од 99 бродова под командом адмирала Расела и Рукеа поразила је француску флоту од 44 брода. У [[битка код Барфлера|бици код Барфлера]] и Ла Хога од [[29. маја]] до [[4. јуна]] [[1692]]. уништено је 12 француских бродова<ref>-{Lynn: ''The Wars of Louis XIV,'' p.230}-</ref>. Та битка не само да је окончала снове о инвазији, него је и осакатила француску атлантску флоту<ref name=mckay48>-{Mackay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.48}-</ref>.
 
Други фронтови су били мање активни. Операције дуж Рајне и [[Мозел]]а смањиле су се по интензитету у односу на почетне окршаје. Немачке снаге су биле бројније од француске војске под заповедништвом [[Ги Алдонс од Лоржа|маршала де Лоржа]]. Маршал је имао око 45.000 војника. Није било одлучујућих сукоба на истоку<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.57}-</ref>. У Шпанској Холандији Луј је оболео и отишао у [[Версај]]. Од тада никад више није учествовао у биткама. У његово име [[Франсоа Анри, војвода од Луксембурга|маршал Луксембург]] је победио Вилијамову војску у бици код Ландена. [[Битка код Ландена]] је била са великим бројем жртава<ref>-{Churchill: ''A History of the English-Speaking Peoples: Age of Revolution,'' p.16}-. Черчил је тврдио да битка као клаоница није била превазиђена 200 година сем битке код Бородина и битке код Малплака.</ref>, али имала је веома мале последице. Током [[1694]]. глад је исцрпила обе стране, па те године није било ни великих битки ни опсада. Вилијам је заузео малу тврђаву, али ниједна страна није желела понављање кланице код Ландена<ref>-{Kilpatrick: ''William of Orange: A dedicated Life 1650-1702,'' p.73}-</ref>. Након поморског пораза француска флота је била окована за луке, па је енглеска морнарица имала одрешене руке и помагала је савезничке ратне напоре у Италији и Шпанији. Французи су своју флоту потом преорјентисали на пиратске нападе. Изазвали су тешке штете прекоморској трговини, па је енглеска и холандска флота била присиљена да успостави блокаду француских лука. Због тога се енглеска флота није могла користити за офанзивне операције против француских поседа. Луј је могао бити побеђен само на копну<ref name=mckay48/>.
 
Непобедиви Лујов [[Франсоа Анри, војвода од Луксембурга|маршал Луксембург]] умро је у јануару 1695. [[Франсоа де Нефвил, војвода од Вилроа|Маршал Вилроа]] постао је заповедник француске војске у Шпанској Холандији. Пошто Вилроа није имао способности једног Луксембурга долази све више до изражаја одбрамбени карактер рата. Савезници су успели да победе у једној великој бици и да заузму [[Намур]].
[[Image:Savoy and Catalonia.png|thumb|340px| На Савојском фронту за разлику од осталих ратишта одвијале су се маневарске битке. За разлику од осталих команданата тога доба француски командант [[Никола Катина]] није био аристократског порекла.<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.60}-</ref>]]
 
У северној [[Италија|Италији]] француске снаге су много раније под заповедништвом [[Никола Катина|маршала Катине]] победиле војводу Савоја [[Виктор Анадеуса II од Сардиније|Виктора Анадеуса II од Сардиније]] у бици код Стафарда [[18. августа]] [[1690]]. Током [[1691]]. Катина је заузео [[Ница|Ницу]] крајем марта и Кармањолу јужно од [[Торино|Торина]]. Када је [[Савоја]] добила појачања царске војске имали су тада 45.000 војника, па су присилили маршала Катину да се повуче, а при томе су повратили Кармањолу у октобру. Иако су савојске снаге имале велику бројчану надмоћ током 1692. Французи су успешно одолевали и држали су Сусу и Пињероло. Французи су током 1693. добили појачања, па је [[4. октобра]] [[1693]]. победио Виктора Амадеуса у [[битка код Марсаље|бици код Марсаље]]<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.60}-</ref>. Током 1694. то ратно жариште било је релативно мирно. До 1695. Амадеус и Луј су били спремни за договор.
 
Склопили су мир потписивањем [[Торински споразум|Торинског споразума]] [[29. августа]] [[1695]]. Војвода од [[Савој]]а је био први велики члан алијансе, који је напустио Велику алијансу. Ипак Луј XIV је пристао на битне уступке. Предао је [[Ница|Ницу]] и тврђаву Пињероло Савоју, а напустио је и тврђаву Касал Монтферато. Међутим тај мировни споразум био је на штету шпанске и аустријске војске, јер је ослободио део француских војних потенцијала. С друге стране отворио је могућност француске инвазије према [[Миланско војводство|Миланском војводству]], које је било у шпанском поседу. Шпанија и Аустрија закључују примирје са Француском у северној Италији. Вилијам III је био запрепаштен јер је то примирје омогућило Лују XIV да пребаци 30.000 војника на фронт у Шпанској Холандији<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.51}-</ref>.
 
Током 1696. и 1697. било је мало борбе на главном театру рата. [[Франсоа де Нефвил, војвода од Вилроа|Вилроа]] у [[Фландрија|Фландрији]] и [[Луј Франсоа, војвода од Буфлера|Буфлер]] на [[Мозел]]у имали су заједно 125.000 војника против Вилијама III, [[Лудвиг Вилхелм Баденски|маркгрофа од Бадена]] и грофа од Хесена, који су имали подједнак број војника. На почетку похода [[1697]]. Французи су [[5. јуна]] заузели Ат, а [[Лудвиг Вилхелм Баденски|гроф од Бадена]] је у септембру заузео Ебернберг управо пред крај рата. Представници Луја XIV и Вилијама III преговарали су о миру <ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.60}-</ref>. Холандија, Енглеска и Француска суочавале су се с економским и финасијским исцрпљењем<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.51}-</ref>.
 
Једино је на шпанском фронту дошло до неких померања. Шпанци нису могли да пруже јак отпор, а савезници нису могли да помогну<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.49}-</ref>. На шпанском фронту је била потребна помоћ морнарице да би се заузели градови , од којих је [[Барселона]] била најбољи плен<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.57}-</ref>. Француске снаге су имале 12.000 војника 1690, да би током 1691. имали само 10.000. Само су током 1694. имали 26.000 војника, јер су остали фронтови били мирни у то доба. Росас је пао 1693, па су Французи продрли дубље у [[Каталонија|Каталонију]] и победили су Шпанце у [[битка код Тера|бици код Тера]] [[27. маја]] [[1694]]. Французи су заузели [[Паламос]] [[10. јуна]] и [[Херона|Херону]] [[29. јуна]]. Долазак савезничке флоте зауставио је покушај опсаде Барцелоне 1694/95. Када је флота 1696. отпловила за Кадиз и касније северно војвода од Вендома је уз помоћ француске флоте заузео [[Барселона|Барселону]] [[1697]].
 
===Северна Америка (1689—1697) ===
Европски рат се рефлектовао и у [[Северна Америка|Северној Америци]]. Француска и Енглеска су се формално сложиле да не шире рат у колоније, али француска политика у Северној Америци и Западној Индији ([[Кариби]]) била је агресивна према енглеским колонијама<ref>-{Guttridge: ''The Colonial Policy of William III in America and the West Indies,'' p.45}-</ref>. Французи су напали на неколико места:
*острво [[Свети Китс и Невис]]
*дуж [[Мисисипи]]ја
*од [[Акадија|Акадије]] до [[Мејн]]еа
*на северу међу индијанским племенима између Канаде, Њујорка и [[Нова Енглеска|Нове Енглеске]]<ref>-{Guttridge: ''The Colonial Policy of William III in America and the West Indies,'' p.45}-</ref>. [[Хадсонов залив]] је био жаришна тачка спора између протестантских енглеских колониста и католичких француских колониста. Обе стране су полагале право на њега и на трговину. Вилијам је обавестио своје колонисте [[1689]]. да намерава да започне рат са Француском.
[[Слика:Quebec 1690.jpg|мини|десно|300п|Квебечке батерије пуцају на енглеске бродове у октобру 1690, одшатмпано у 19. веку]]
 
Тај рат у Северној Америци називао се [[Рат краља Вилијама]]. Енглески колонисти су били бројнији од француских, али непрекидно су губили у биткама. [[Нова Француска]] је добро организовала француску војску, канадску милицију и индијанске савезнике да нападају погранична насеља<ref>-{Taylor: ''American Colonies: The Settling of North America,'' p.290}-</ref>. Сукоб је почео [[1689]]. низом индијанских масакара, које је потакао гувернер Канаде. Разорили су Довер у [[Њу Хемпшир]]у, па је уследило разарање низа градова енглеских колониста<ref>Elson: ''History of the United States of America,'' p.163</ref>. Енглески колонисти су одржали конференцију [[1. маја]] [[1690]] у Албанију и одлучили су да изврше инвазију Канаде. Копнене трупе енглеских колониста кренуле су за [[Монтреал]], а морнарица је кренула према [[Квебек]]у. Пре тога морнарица је 11. маја заузела центар француске Акадије [[Порт Ројал]]. И копнена и поморска експедиција доживеле су пораз, а Французи су повратили Порт Ројал. Енглески колонисти су кренули да траже помоћ од Енглеске. У то доба енглеска морнарица је била заузета у [[Ламанш]]у и сталним превозом војске и снабдевања, тако да су могли веома мало да помогну удаљеној колонији. Колонистима је остављено да се сами бране<ref>Taylor: '' American Colonies: The Settling of North America,'' p.290</ref>. Даљњи ток рата свео се на мање оружане сукобе. [[Ирокези]] су били енглески савезници. Французи и њихови индијански савезници су 1693 и 1696. уништавали ирокеска насеља и усеве, а енглески колонисти нису долазили у помоћ. Када је потписан [[Споразум у Ризвику]] [[1697]]. Ирокези га нису прихватили, него су са Французима ратовали до [[1701]]<ref>Taylor: '' American Colonies: The Settling of North America,'' p.291</ref>.
 
==Последице==
3.906

измена