Лазо М. Костић — разлика између измена

}}

'''Лазаp М. Костић''' ([[15. март]] [[1897]], [[Врановићи (Котор)|Врановићи]] — [[17. јануар]] [[1979]]) је био српски статистичар, правник, историчар, публициста и професор [[Универзитет у Београду|Београдског универзитета]]. Костић је потицао из свештеничке породице. Зато је прво је студирао на Богословском факултету, да би се касније пребацио на Правни факултет. Докторирао је у [[Франкфурт]]у 1923. Од половине 1920их предавао је на правним факултетима у Суботици и Љубљани. Биран је за декана Економско-комерцијалне високе школе. За време окупације у Другом светском рату био је комесар саобраћаја у [[Комесарска управа|Комесарској управи]] [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]]. Након ослобођења отпуштен је одлуком Суда части. Остатак живота провео је у емиграцији, прво у Немачкој а потом у [[САД]], где је и преминуо.

Лазаp је рођен [[15. март]]а [[1897]]. у бокељском селу [[Врановићи (Котор)|Врановићи]] ([[Доњи Грбаљ]]), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у [[Бока Которска|Боки]] и [[Црна Гора|Црној Гори]] (па и даље), основана [[1776]]. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и Лаза Марковог.

 

Након смрти Лазовог дједа, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у [[Кртоли]]ма. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у [[Котор]]у и [[задар|Задру]], приватно полагао испите на [[цетиње|Цетињу]] и у [[сарајево|Сарајеву]], а матурирао у [[сремски Карловци|Сремским Карловцима]]. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву. Октобра [[1918]]. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по [[Луштица|Луштичким]] шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.

 

Мијењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Лазо је тако више научио него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту [[1919]]. примљен је на [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословски факултет]], али чим је чуо да је у Београду отворен [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правни факултет]], прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. године и завршио га са високим оцјенама за мање од двије године. Већ [[1921]]. године је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике [[Краљевина Југославија|Краљевине СХС]]. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и [[Економско-социолошке студије]], на чему је и докторирао августа [[1923]]. у [[Франкфурт на Мајни|Франкфурту на Мајни]]. Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.

 

Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету [[Љубљана|Љубљанског]] универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио вријеме, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Тада још није имао ни 30 година.

 

Од [[1929]]. године па надаље био је редовни члан [[Међународни статистички иснтитут|Међународног статистичког иснтитута]] у [[Хаг]]у, и то веома активан. Учествовао је на научним засједањима тог института у [[Рим]]у, [[Лондон]]у, [[варшава|Варшави]], [[Праг]]у, [[Берлин]]у, [[атина|Атини]], у далекој [[москва|Москви]] (тада се није путовало авионима) и у још даљем [[Токио|Токију]]. Чланство у овом међународном институту била је велика част, резервисана само за мали број свјетских експерата. Када је постао члан, имао је свега 32 године и био читаву деценију млађи од до тада најмлађег члана овог института. На засједањима није био пасиван посматрач. Подносио је реферате и учествовао у дискусијама и то на страним језицима. Одлично је владао њемачким, италијанским и француским, а добро се служио руским, чешким. Без тешкоћа и рјечника се служио литературом на латинском, старогрчком, старословенском и црквенословенском.

 

Осим несрећног сина, Лазо је имао и двије кћери: Гроздану, мајку познате и рано преминуле глумице Зорице Шумадинац, и Даринку, професора књижевности, дугогодишњег лектора листа „[[Политика (новине)|Политика]]“, сада у пензији.

 

Лазо није много цијенио кнеза [[Павле Карађорђевић|Павла Карађорђевића]] и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације. Вјеровао је да [[Срби]] имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави мобилизацијском пункту по ратном распореду не чекајући позив. Желио је дати лични примјер студентима. [[Априлски рат]] га је затекао у [[крагујевац|Крагујевцу]] као резервног официра.

 

По Међународном праву није само могуће него је и обавезно оснивање адмнистрације за олакшање стања и спречавање истребљења поробљеног народа. Први Комесаријат није био ни Недићев, нити било којег појединца. Основала га је група истакнутих личности из свих српских крајева, које су трезвено разматрале незавидну ситуацију и мјере које би требало предузети да се спаси што се још спасити може. Поготово кад су [[Хрвати]] основали [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] и довели у питање биолошко одржавање Српства.

 

Комесаријат је чинило 5 личности из уже [[србија|Србије]], 2 [[црна Гора|Црногорца]], по један [[херцеговина|Херцеговац]], [[лика|Личанин]] и [[бока Которска|Бокељ]] (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају [[немци|Нијемци]], а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из [[словенија|Словеније]], [[босна|Босне]] и [[хрватска|Хрватске]], које су похрлиле да потраже спас у [[србија|Србији]], тек би требало објективно утврдити и објелоданити.

 

Државни суд [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]] није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др [[Милан Бартош]] неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од [[26. март]]а 1945. отужио је проф. др Лаза Костића због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем. Оптужница га је теретила и за намјеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао). Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, нравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално [[28. јун]]а 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на свијетлом лику честитог проф. др Лаза Костића и његове угледне породице.

 

Лазо је тешко преболио и на овај начин нанесене боли, утолико прије што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани [[Срби]]. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овдје ћемо поменути само нека међународна признања.

 

Лази Костићу није било мјеста у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „[[Свезнање (енциклопедија)|Свезнање]]“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и проф. др Лазо Костић, нису ни поменути. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова ([[1994]].) не помиње ни Лаза ни њгова дјела.

 

 

== Литература ==

* {{Cite book |ref= harv|last= Стојановић|first= Александар|authorlink= Александар Стојановић (историчар)|coauthors= |title= Српски цивилни/културни план владе Милана Недића|year=2012|url= |publisher= Институт за новију историју Србије|location= Београд|isbn=978-86-7005-112-6}}