Историјски извори — разлика између измена

У усмене историјске изворе спадају [[песма|песме]], приче, предања, казивања сведока, који су се могли преносити са старијих на млађе генерације, усменим путем или бити прикупљени, забележени, неки од њих чак регистровани у архивама у одређеном тренутку, а затим јавно објављени у писаном, сликовном или аудио-визуелном облику.<ref>Из историје Првог српског устанка, Душан Перовић, Слово Љубве, Београд .</ref><ref>Српске народне изреке I и II, Ђоко Стојичић, Новости, Београд (2006), ISBN 978-86-7446-124-2. {{page|year=1979|idisbn=ISBN 978-86-7446-125-9|pages=}}</ref>. Обично се сматра да је ова врста извора најмање поуздана и зато је треба користити нарочито обазриво. Један од најпознатијих примера усмених извора су [[Списак српских епских народних песама|Српске народне епске песме]], које је прикупио и објавио [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]].