Логор Билећа — разлика између измена

Уплашена почетком Другог светског рата, 1. септембра 1939. године, као и све већим политичким немирима у земљи, који су кулминирали штрајковима рудара у Трбовљу и Храснику, као и великим демонстрацијама у Београду, 14. децембра 1939. године, [[Друга влада Драгише Цветковића|Влада Драгише Цветковића]] долази на идеју да формира концентрациони логор за политичке противнике. Пошто је [[26. август]]а потписивањем [[Споразум Цветковић—Мачек|споразума „Цветковић-Мачек“]] била распуштена [[Народна скупштина Краљевине Југославије|Народна скупштина]], Намесништво је донело Уредбу, којом је овластило Владу да може мењати већ потојеће законе и уредбе, као и доносити нове. На основу ове Уредбе, Влада је [[15. децембар|15. децембра]] [[1939]]. године донела „Уредбу о изменама и допунама Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави“, по којој су управно-полицијске власти могле упутити на боравак у друго место лица која ремете ред и мир или одредити место становања под надзором власти.

 

 

Као место за оснивање концентрационог логора за политичке затворенике изабрана је [[Билећ]]а, мало херцеговачко место, које је сматрано неразвијеним и забаченим, без радничке класе, која би се могла организовано супротставити режиму. У старим аустријским казаматима, претходно турској касарни, организован је затвор са четири собе – словеначком, македонском, српском и женском собом. Управник логора био је начелник Билећког среза Миливоје Јојић, док је безбедност у логору одржавао жандармеријски поручинк Рајко Терзић, са специјалним водом жандарма.

За веома кратко време, грађани Билеће и читавог билећког среза су били обавештени о постојању логора. Убрзо потом дошло је до отворених протеста грађана Билеће, али и становиштва околних дрезова, против даљег постојања логора. Писана је и петиција Божидару Крстићу, бану [[Зетска бановина|Зетске бановине]], у којој је захтевано да се сви затвореници пусте на слободу. Грађани Билеће су посебно били ангажовани за укидање логора и на све начине су покушавали да помогну логорашима — организовали су прикупљање добротворних прилога, а стазу којом су жандарми водили затворенике од логора до реке [[Требишњица|Требишњице]] посипали су цвећем.

 

 

Логораши, од којих су неки већ имали иза себе дугогодишње затворско искуство, веома брзо су се организовали и створили културно-уметнички рад, у оквиру кога су крајем априла 1940. године почеле припреме за прославу [[Први мај|Првог маја]]. У оквиру припрема ове пролсаве настала је и позната револуционарна песма „[[Билећанка]]“, коју је написао [[Милан Апих]], учитељ из [[Цеље|Цеља]]. Ова песма је постала посебно популарна, а затвореници су је певали док су пролазили градским улицама, па се проширила и на грађане Билеће, који су је радо прихватили и ширили даље.