Сулејман Челебија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Разне исправке |
||
Ред 15:
| династија = [[Османлије]]
}}
'''Сулејман Челебија''' ({{јез-тр|Süleyman Çelebi}}; [[1377]]—[[17. фебруар|17.02.]] [[1411]]) је био други син султана [[Бајазит I|Бајазита I]] (
Према наводима савременика, Сулејман је био познат по својој љубави према [[Алкохолно пиће|пићу]] и [[разврат]]у<ref name="ОДБ">{{ODB}}</ref>, а сматра се да је гајио неку врсту наклоности према [[Хришћанство|хришћанству]], што су му поједини [[муслимани|муслимански]] саплеменици замерали. [[Византијско царство|Византијски]] хроничари га карактеришу као храброг војника ([[Лаоник Халкокондил|Халкокондил]]), али и као нежног, простодушног, саосећајног и великодушног човека ([[Дука (историчар)|Дука]])<ref name="ОДБ" />.
Ред 27:
Сулејман је свој положај учврстио повезивањем са неким хришћанским државама на Балкану, првенствено [[Византијско царство|Византијом]], којој је, према споразуму са почетка [[1403]]. године, вратио Солун са околином и низ градова на обали [[Мраморно море|Мраморног]] и [[Црно море|Црног мора]], а византијског цара је ослободио [[вазал]]них обавеза и плаћања [[харач]]а<ref name="ГО">{{ГО-ИВ}}</ref>.
Током наредних година, он је проширио своју власт и на део [[Мала Азија|Мале Азије]], можда победом над својим млађим братом [[Иса Челебија|Исом]]. Крајем [[1408]]. године примио је кнеза Вука Лазаревића и почетком идуће године је покренуо офанзиву на Србију, као подршку Вуковим захтевима да му буде деспот Стефан додели део државе на управу. Нови напад је отпочео у [[јун]]у, а претходно су се у борбе на деспотовој страни укључиле снаге краља [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]] (
Почетком [[1410]]. године, његов брат [[Мехмед I|Мехмед (I)]], који је контролисао већи део Мале Азије, послао је њиховог преосталог брата [[Муса Челебија|Мусу]] у Европу, да сузбије Сулејмана. Његове присталице и хришћански савезници су почетком године заузели Галипољ, а [[13. фебруар|13.02.]] су потукли Сулејмановог [[беглербег|беглер-бега]] Синана, код [[Јамбол]]а, што је приморало Сулејмана, који се тада налазио у Малој Азији, да се врати на Европски континент.
Ред 35:
Иако је поново потукао Мусине снаге [[11. јул|11.07.]] код [[Једрене|Хадријанопоља]], његове присталице су прелазиле на Мусину страну, превасходно због његовог бескомпромисног става према Византији<ref name="ОДБ" />, са којом је Сулејман тесно сарађивао. Почетком [[1411]]. године Муса је код [[Софија|Сердике]] потукао Сулејманове снаге, што је практично представљало и крај рата међу њима. Сулејман је након тога схватио да губи упориште и у самом Хадријанопољу, због чега је побегао из града и кренуо ка Цариграду. На том путу, он је [[17. фебруар|17.02.]] погинуо код Дугунчи Ила, а у извори се појављује више верзија његове смрти, према којима он или убијен током бекства или је ухваћен и задављен по Мусином наређењу<ref name="ОДБ" />.
Његов син [[Орхан (син Сулејманов)|Орхан]] је, уз подршку Византије, покушао да се после његове смрт умеша у борбе око власти, у чему није успео. Сулејманов унук, који се такође звао [[Орхан (унук Сулејманов)|Орхан]], је живео у Цариграду и са својим људима је учествовао у [[Пад Цариграда (1453)|последњој одбрани града]], који су [[Османлије]] опседале, током пролећа [[1453]]. године. Он је и погинуо, за време завршних борби које су уследиле [[29. мај|29.05.]], у којима је страдао и последњи византијски цар [[Константин XI Палеолог Драгаш|Константин XI Драгаш]] (
== Види још ==
|