Апстрактна уметност — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 38:
=== Сликарство ===
 
Апстрактно сликарство се изгледа родило из жеље да буде своје на свом у такмичењу са сугестивном снагом музике, као што је случај у делу [[Василиј Кандински|Василија Кандинског]], или са формалистичким идеалом архитектуре, као што је био циљ [[Пит Мондријан|Пита Мондријана]]. Појам »апстрактноапстрактна« је сам по себи погрешан и отворен за расправу. „Називам апстрактном уметношћу”, казао је [[Мишел Сефор]], један од водећих интерпретатора покрета, „било коју уметност која у себи не садржи референцу или евоцирање стварности, без обзира да ли је та стварност била уметникова тачка полазишта”. Ова огранична разлика се поклапа с два дискретна историјска периода апстрактне уметности: једним почетним периодом (од 1910 до 1916. године), где је апстракција представљена као врхунац једног антинатуралистичког процеса, и другим који почиње 1917. године покретом Де Стијл који још увијек присутан, где је апстракција ''пер се'' од самог почетка један апсолутни принцип. Највероватније би било пожељно искористити појам »апстрактна« за први, а »нефигуративна« за други период.
 
Први свесни апстрактни акварел Кандинског је настао 1910. године.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (стр. 8–10)</ref> У исто време је написао своје основно теоријско дело, ''О духовном у уметности'', сматрано естетичком одбраном његове нове стваралачке оријентације и једним од кључних дела апстрактне уметности. Стваралачки замах Кандинског је из визуелног искуства, али је у музици открио законитости своје естетике. Занимљиво је да је своје скице назвао ''Импровизације'' а довршена дела ''Композиције''. Чешки сликар [[Фрaнц Купка]] је 1912. године такође изложио апстракне слике директно инспирисане у музици: ''Фуга у црвеној и плавој'', ''Топла хроматика'', итд. Купка је био претходник музикалиста, сликара који су 1920. године створили групу око Шарл Блан-Гетија и Анри Валенсија (1883–1960). Други пионир апстракције је био [[Франсис Пикабија]], чије је дело ''Гума'' (-{Caoutchouc}-; у техници акварела и гваша на папиру) из 1909. године, већ нефигуративног карактера. [[Роберт Делоне]], оснивач орфизма, је такође истицао лирске потенцијале чисте боје све до тачке апстракције. Боја, рекао је он, је и „форма и субјект”. Инспирисани његовим примером, амерички сликари Морган Расел и Стентон Мекдоналд Врајт основали су 1913. године синхронистички покрет упоредо у [[Париз]]у и [[Минхен]]у. Али, од 1913. године било је то у Русији где су границе апстрактне уметности систематски истраживане, у [[рајонизам|рајонизму]] [[Михаил Ларионов|Михаила Ларионова]] и [[Наталија Гончарова|Наталије Гончарове]], новом објективизму [[Александар Родченко|Александра Родченка]] и [[супрематизам|супрематизму]] [[Казимир Маљевич|Казимира Маљевича]]. У ствари, највећи број пионира апстрактне уметности су били руског порекла.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (стр. 8–10)</ref>