Антипозитивисти традиционално насављају у успостављању критичке теорије посебно повезане са радом Франкфуртске школе друштвених истраживања. Антипозитивизам ће у будуће олакшати одбацивање од сцијентивизма; или науке као идеологије. [[Јурген Хабермас]] ([https://en.wikipedia.org/wiki/J%C3%BCrgen_Habermas Jürgen Habermas]) тврди на његовој логици друштвених наука (1967) да је " позитивне тезе јединствене науке, које асимилирају све науке у научно-друштвени модел, не због интивног односа између друштвених наука и историје и чињеница да су оне засноване на ситуацији специфичних разумевања значења и могу бити тумачена само [https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A5%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0 херменеутички] ... приступ симболичком преструктуирању стварности не може бити посматрано усамљено.
Социолог [[Зигмунд Бауман]] ([https://en.wikipedia.org/wiki/Zygmunt_Bauman Zygmunt Bauman]) мисли да " наша урођена склоност да изразимо моралну забринутост и индетификујемо се са другим жељама се гуши у модерности од стране позитивистичке науке и догмантске бирократије. Ако се други не уклопе у модерну одобрену класификације, дужан је да буде угашен.
