Архиепископ и митрополит карловачки Георгије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м правопис
Ред 42:
}}
 
'''Георгије Бранковић''' ([[1830]] — [[1907]]), [[архиепископ]] карловачки, [[митрополит]] и [[патријарх]] српски од [[1890]]. до 1907. године, први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и [[ОрденКраљевски орден Светог Саве|Св. Саве]] првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин [[Сомбор]]а и [[Сремски Карловци|Карловаца]], један од највећих добротвора које је српски народ имао.
 
[[Датотека:Bista Brankovića.jpg|мини|d|290п|[[Ђорђе Лазић-Ћапша]], Биста Георгија Бранковића у парку алеји великана у [[Кулпин]]у од [[2013]]. године]]
Ред 136:
Патријарх се после прославе запутио у [[Будимпешта|Будимпешту]] на поклоњење цару, искористивши ту прилику да честита венчање престолонаследника [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]] са грофицом [[Софија Хотек|Софијом Хотек]]. У [[Беч]]у се у то време као -{persona grata}- владарске куће налазио тада већ тешко болестан српски краљ [[Милан Обреновић]]. Када је [[29. јануар]]а [[1901]]. преминуо, Георгије је, после покушаја да се изговори слабим здрављем, ипак прихватио царев позив да присуствује опелу у српској цркви у Бечу.<ref>Епископ шумадијски Сава, Писма..., 31.</ref> Краљево тело је 3. фебруара стигло у Сремске Карловце, па је патријарх одржао помен.
 
У лето 1901. савременици бележе бројне активности патријарха Георгија. Тако је [[13. јун]]а извршио освећење темеља народног дома, предвиђеног да се у њему одржавају седнице народно-црквених сабора и сместе све митрополијске са управом народноцрквених фондова, библиотеком и музејом. Само десет дана касније освећен је и обновљени храм Светог Николаја у [[Манастир Гргетег|манастиру Гргетегу]], којим је управљао отац српске критичке историографије, архимандрит [[Иларион Руварац]]. На овом месту може се опазити коренита промена у ставу монаштва према Георгију Бранковићу. С почетка неповерљиви према човеку који је долазио из редова ''белог'' свештенства, почели су на њега да гледају као на највећег заштитника српских манастира. По речима архимандрита Руварца, за првих једанаест година Георгијеве управе српском митрополијом карловачком, обновљени су готово сви [[фрушкогорски манастири]] (Хопово, Крушедол, Велика Ремета, Шишатовац, Беочин, Кувеждин, Бешеново и Врдник). Такав напор у очувању и унутрашњем уређивању манастира није учинио ни један дотадашњи митрополит-патријарх. Ни у овој години није изостало признање патријарховом минулом раду-[[Александар Обреновић]] му је [[16. јул]]а послао [[Краљевски орден белогБелог орла|орден Белог орла]] првог степена, највише српско одликовање. Ипак, највећи успех је уследио у месецу децембру, када је саборски одбор примио извештај о окончању радова на изградњи српског православног богословског Семинара.
 
Требало је да прође читавих пет година да би се поново састао народно-црквени сабор (1897—1902). На изборима за овај сабор [[Радикална странка (Србија)|радикали]] су, отворено кокетирајући са угарским властима, добили највише мандата. Желећи стишавање страначких размирица и усмеравање енергије у правцу народног бољитка, патријарх Георгије је [[30. мај]]а на отварању истакао како посланицима треба да ''је пред очима целина, а не део; цела црква и цео народ, а не једна странка.''<ref>Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 184-185.</ref> Ни овога пута његове речи нису пале на плодно тле, јер док је саборска мањина од цара тражила заштиту од непрекидног кидисања на народно-црквену аутономију, радикали су, по мишљењу сведока тих времена, ''понизили сабор до просте регистратуре онога, што преда њ дође дозволом ''безусловно благонаклоне'' владе.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||pp=193}}</ref>