|
== Немачка стратегија ==
Хитлер је сањао о покретању нове војне офанзиве како би поразио западну Европу, као прелиминарни корак ка освајању територија на истоку, чиме би избегао вођење рата на два фронта. Немачка је морала да ојача и реорганизује своју војску иако је она [[инвазија на Пољску (1939)|прегазила Пољску]], да би кампања на Западу била успешна. Чак су потписали [[споразум Рибентроп—Молотов|споразум о ненападању]] са [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетима]] који им је олакшао освајање Пољске и касније спровођење планова о инвазији западне Европе. Фирер је сматрао да Немачка мора да се изгради као и војска и да само ограничени циљеви могу бити испуњени. Зато је наредио спровођење велике војне операције у којој би биле освојене [[Холандија]], [[Белгија]] и [[Луксембург]] чиме би немачкој војсци пут ка Француској без већих проблема био отворен. Ангажоване су велике копнене снаге [[Вермахт]]а. Ово би спречило Француску да их заузме и да угрози немачку [[Рурска област|Рурску област]] која је била од виталног значаја за ратну машинерију. Заузимањем Француске такође би се могла напасти и [[Енглеска]] али из ваздуха. Зато је инсистирао да северни део буде окупиран, док југ је требало да буде само под патронатом Немачке. Тај део назван је касние [[Вишијевска Француска]] са седиштем у [[Виши]]ју. Тај део Француске Хитлер ће касније заузети у једној тајној немачкој операцији. План те операције је био веома строго чуван, тако да чак Италијани ништа нису ни знали о томе. Немци су организовано напали Француску. Имали су више авиона, војника, наоружања и модерније тенкове али су се француски тенкови ипак доказали као достојни противници. Преко 2 милиона војника било је ангажовано у нападу. Француска војска се ослањала на [[Мажино линија|Мажино линију]] коју је ојачала до тренутка напада. Муњевити рат је на Западном фронту показао пуну спремност немачке војске успевши да за шест недеља избаци Французе и Британце из рата.
Октобра 1939. године је завршено пребацивање главнине немачких снага из Пољске на Западни фронт. Пошто нису израђени планови операције, у немачкој врховној команди су одржане бројне конференције на којима се расправљало о најбољем начину извршења операција на западу Европе. На конференцијама се није могла постићи сагласност око основних питања вођења рата на Западу: када предузети офанзиву, којим правцем и са каквим груписањем снага. Неки немачки генерали су се залагали да се пре почетка напада проуче борбена искуства из Пољске, реорганизују мотомеханизоване снаге тако што би се лаке дивизије претвориле у оклопне, формирају нове пешадијске дивизије и да се сачека повољније време за дејство авијације. Међутим, Хитлеру се журило тако да је наредио да напад почне одмах. Плашио се да ће француске снаге током зиме 1939/40. ојачати. Француска и Велика Британија су 6. октобра одбиле Хитлерову понуду за мир, тако да је он три дана касније потписао Директиву бр. 6 у којој је, поред осталог, наредио: „Извршити припреме за офанзиву северним крилом Западног фронта, преко територије Луксембурга, Белгије и Холандије. Ову офанзиву извршити што је могуће пре и што већим снагама. Циљ је ове офанзиве да се туче главнина француских и савезничких снага, да се у северној Француској, Белгији и Холандији заузме што више земљишта да би се створила повољна база у циљу настављања ваздухопловно-поморских операција против Енглеске и да се што боље обезбеди важна Рурска област.“ На основу овог наређења, немачка врховна команда је 19. октобра израдила план „Gelb“ („Жути“) у коме је описано груписање снага и идеја манева. Према том плану, Група армија „Б“ (37 дивизија, од којих 8 оклопних и 2 моторизоване) је добила задатак да пробије граничне белгијске положаје северно и јужно од Лијежа. После форсирања Мезе, између Лијежа и Намира, и Албертовог канала да прикупи снаге северно и јужно од Брисела, да би се одатле, без губитка времена, могле упутити на запад – ка Анверсу и ка области Ган – Бриж; Група армија „А“ (27 дивизија, од којих 1 оклопна и 1 моторизована) имала је задатак да обезбеди напад Групе армија „Б“ од непријатељског напада са југа и југозапада и да што пре упути своје десно крило преко Мезе, код Динана, да би јужно од Самбре заштититло или потпомогло каснији напад Групе армија „Б“ према западу; Група армија „Ц“ (25 дивизија) добила је задатак да се држи у дефанзиви на Зигфридовој линији; за стратешку резерву било је предвиђено свега 9 дивизија.
Нешто касније, 29. октобра, усвојена је нова варијанта плана, којом је измењена ранија идеја маневра и предвиђено појачање Групе армија „Б“ (од 37 на 43 дивизије) и спуштање две ваздушно десантне дивизије југоисточно од Гана.
У току зиме 1939/40, Хитлер је неколико пута мењао или допуњавао планове и одређивао дан и час почетка офанзиве, али је услед неповољног времена, био приморан да одлаже почетак операције.
По својој основној замисли, ови планови су донекле подсећали на Шлифенов план из 1905. Међутим, генерал Рундштет, командант Групе армија „А“, а нарочито његов начелник штаба, генерал Манштајн, нису се сложили са оваквим плановима, јер су веровали да су Французи и Британци сконцентрисали најјаче и најбоље снаге према белгијској граници с циљем да одбраном на раније утврђеним граничним положајима или упадом у Белгију покушају паралисати дејство јаког немачког десног маневарског крила, што би могло довести до изнуривања и фронталног потискивања француско-британских снага и до стабилизације фронта на р. Соми. У меморандумима од 31. октобра и 4. децембра 1939, Манштајн је предложио да се усвоји нови стратегијски план који ће омогућити уништење противничких главних снага. Ради тога, он је упорно захтевао да ојачана Група армија „А“ предузме главни напад на најтежем – централном арденском правцу, с циљем да на реци Мези пробије слабе француске и белгијске положаје, а потом да упути оклопне и моторизоване дивизије на доњи токк р. Соме у циљу одсецања главнине француских, британских и белгијских снага у северној Француској и југоазапдној Белгији. После тога би Групе армија „Б“ и „А“ извршиле концентричне ударе са свих страна ради уништења одсечених непријатељских снага, док би једна немачка армија предузела офанзиву према центру Француске да би онемогућила противударе француских снага из резерве према Бриселу и Бону.
Генерали Браухич и Халдер су се противили оваквом плану, сматрајући да је планинско, јако пошумљено, дубоким речним долинама испресецано и ван комуникација тешко проходно земљиште Ардена непогодно за употребу мотомеханизованих јединица. Мађутим, Хитлер 17, фебруара, након разговора са Манштајном, уочава оригиналност, смелост и значај овог плана, који је омогућавао да се најпре и најуспешније постигну стратегијски циљеви – уништење главних непријатељских снага. Пошто је проучавањем обавештајних података о јачини непријатељских снага, стању комуникација и фортификацијском уређењу земљишта у Арденима дошао до закључка да је план могуће реализовати, наредио је да се приступи припремама и прегруписавању снага за његово извршење.
После ратних игара, одиграних 7. и 14. фебруара, Хитлер 22. фебруара 1940. држи конференцију на којој је одобрио пеету, последњу варијанту плана „Gelb“. Два дана касније, јединицама је послата директива пов. бр. 130 од 24. фебруара 1940. којом су били прецизирани задаци и јачине појединих група армија и посебно сваке њихове сасставне армије. Према овој директиви, која се нешто мало разликовала од Манштајновог предлога, предвиђено је: да се изврши брза окупација Холандије, да се офанзивом кроз Белгију и Луксембург туку што јаче француско-белгијске јединице и да се тако припреми уништење свих снага непријатеља; да тежиште офанзиве буде јужно од линије Лијеж – Шарлроа; да снаге северно од ове линије пробију белгијска утврђења и наставе офанзиву ка западу да би отклониле опасност од Рурске Области и везале што јаче француско-британске снаге; да јединице које дејствују јужно од линије Лијеж – Шарлроа форсирају Мезу између Динана и Седана (оба места закључно) и да отворе пут кроз утврђења на северној француској граници у циљу дејства према доњој Соми. Одмах после пријема ове директиве, немачке армије су од 24. фебруара до 10. маја извршиле обимне припреме и вежбе за предстојећу офанзиву.
Немачка Врховна команда је искористила ове застоје у операцијама да би реорганизовала, појачала и обучила своје оружане снаге. Она је, поред осталог, формирала нове оклопне уместо расформираних лаких дивизија, као и 30-40 нових пешадијских дивизија, смањила број пешадијских пукова у моторизованим дивизијама, итд.
Немци су 10. маја 1940. за операције на Западном фронту имали око 136 дивизија (10 оклопних, 4 1/3 моторизоване, 2 1/3 СС, 1 коњичку, 1 брдску и око 117 пешадијских, са око 3 000 000 војника, 2 683 тенкова, 728 оклопних аутомобила и око 4 450 авиона. Сем тога, они су у Норвешкој имали 7, у Данској 1, а у Источној Европи 13 дивизија.
После великих губитака на Атлантику и у Норвешкој, немачка морнарица је 10. маја 1940. имала за операције способне: 2 крстарице, 10 разарача, 40 - 50 подморница, 16 торпиљарки, 40 - 50 торпедних чамаца, 8 ескортних бродова. Сем тога Немци су имали 2 стара бојна брода за одбрану својих обала.
== План Халдер ==
Као што су напали Холандију тако су Немци извршили инвазију на Белгију. Инвазија Белгије трајала је 18 дана у мају 1940. године, а завршила се окупацијом Белгије након предаје белгијске војске. 10. маја 1940. године Вермахт је напао Холандију, Белгију и Луксембург под оперативним планом „Гелб“. Савезничке армије су покушале да зауставе немачке снаге у Белгији јер су веровале да ту иде главни немачки напад и да се све одвија по плану из Првог светског рата. Ту су савезничке снаге начиниле велику грешку.
Пре почетка операција на Западном фронту Хитлер је немачким трупама издао заповест у којој је, поред осталог рекао: ''„Битка која данас почиње одлучиће судбину немачке нације за следећих 1 000 година“.'' А немачки министар иностраних послова Рибентроп изјавио је да Немачка располаже ''„непобитним доказима“'' да западни савезници спремају велики напад преко Белгије и Холандије према Рурској Области, те ће немачке трупе извршити напад на Белгију, Холандију и Луксембург ''„да би заштитиле њихову неутралност“.'' Холандска и белгијска влада демантовале су ова лажна тврђења министра Рибентропа и одбиле немачке захтеве да без отпора дозволе пролазак немачких трупа кроз своје земље. Обе владе су затражиле помоћ од француске и британске владе и позвале њихове армије да уђу у Белгију и Холандију.
У прво праскозорје (3,40 ч.) 10. маја 1940, без објаве рата, немачка авијација је напала аеродроме, железничке станице и чворове комуникација у Белгији и Холандији. Благодарећи изненађењу, Немци су у току овога дана напали 72 аеродрома, на којима су постигли значајне успехе (уништили су на земљи 300 - 400 авиона и тешко су оштетили неке француске и 1 британски аеродром). Немачка авијација је и следећих дана са несмањеном жестином нападала на ове објекте у дубини од 200 - 300 км. Према немачким непровереним подацима, за првих неколико дана немачка авијација је, нападом на аеродроме и у ваздушним борбама, уништила или оштетила око 1 000 савезничких авиона. Тек после тога Немци су највећи део авијације употребили за подршку напада копнених, а првенствено мотомеханизованих снага. Нарочито су „Штуке“ и лаки бомбардери добро и успешно сарађивали са оклопним дивизијама. Оваквом употребом авијације Немци су обезбедили ваздушну превласт, а затим су целисходном и брзом интервенцијом указали врло ефикасну помоћ копненим снагама на главним правцима удара.
Немци су 10. маја 1940. први пут употребили ваздушнодесантне јединице за извршење оперативних задатака у дубокој противничкој позадини. Искористивши податке обавештајне службе о распореду холандских снага, они су дошли до закључка да се у Холандији, земљи многобројних река и канала, могу постићи брзи успеси само ако се раније заузму мостови на овим рекама и тиме створе услови за неометано напредовање оклопних снага. Пошто су се мостови на Мези и Рајни код Мордијка (Moerdijk), Дордрехта (Dordrecht) и Ротердама налазили око 100 км у холандској позадини, немачка Врховна команда је одлучила да их заузме „вертикалним маневром“ (спуштањем ваздушно десантних јединица: 7. ваздушнодесантне и 22. пешадијске дивизије) уз снажну подршку авијације. И заиста, у 4,15 часова, после јаког бомбардовања из ваздуха, Немци су спустили прве таласе 7. ваздушнодесантне дивизије, који су убрзо после тога заузели аеродром код Ротердама и мостове на Мези и Рајни код Мордијка, Дордрехта и Ротердама. Прва 3 таласа ојачане 22. пешадијске дивизије успела су да заузму нека места близу Хага, али су том приликом претрпели велике губитке. Због тога, а и услед противнапада 1. холандског корпуса, Немци нису могли да спусте и остале ешелоне 22. пешадијске дивизије, те је командант дивизије наредио да се преживели остаци повуку ка Ротердаму, где су појачали 7. ваздушнодесантну дивизију. Тамо су касније спуштени и остали таласи 22. дивизије. Обе дивизије, потпомогнуте авијацијом, одбиле су нове противнападе холандских снага и задржале мостове код Мордијака, Дордрехта и Ротердама до доласка 9. оклопне дивизије.
Први и једини пут у току Другог светског рата, Немци су 10. маја применили потпуно нову тактику да би заузели најјаче објекте сталне фортификације и мостове на Албертовом Каналу. Обавештајна служба им је прибавила планове фора Ебен Емаел са потребним техничким и тактичким подацима, тако да су у својој земљи израдили копију овога фора и открили његове недостатке: слабу пав одбрану, велику растуреност објеката и небрањене мртве углове. Због тога су донели смелу одлуку да фор заузму изненадним нападом из ваздуха. У току ноћи 10. маја, 56 немачких транспортних авиона кренуло је са аеродрома у Немачкој и над немачком територијом, на висини од 2 500 метара, откачило једрилице које су се затим нечујно упутиле према фору Ебен Емаел, касарни Ланекен и мостовима код Вренховена, Ветвезелта и Кана. Пре свитања, 10 једрилица, са 200 инжињераца, 6 лаких митраљеза и 2,5 тоне експлозива, успешно се спустило на кровове фора Ебен Емаел, на коме није било противдесантних препрека. После искрцавања, инжињерци су јаким експлозивом и пламенобацачима онеспособили осматрачнице, митраљеска гнезда и оклопне куполе, из којих је артиљерија даљном ватром бранила прелазе на Мези и Албертовом Каналу.
Немци су скоро у исто време спустили 31 једрилицу и у позадини касарне Ланекен и код каземата у којима су се налазили пиротехнички уређаји за паљење експлозива и одакле су Белгијанци блиском ватром бранили мостове код Вренховена, Велтвезелта и Кана на Албертовом Каналу. Искрцани немачки пешаци и инжињерци напали су из позадине касарну, каземате и отпорне тачке. Они су јаким експлозивом изненада порушили челична врата каземата, побили посаду и онемогућили паљење експлозива на мостовима. На овај начин Немци су заузели неоштећене мостове код Вренховена и Велтвезелта, али нису успели да заузму мост код Кана.
Када су прве немачке копнене снаге (151. пешадијски пук и 51. пионирски батаљон) 11. маја, у гуменим чамцима, прешле Мезу и Албертов Канал и ухватиле везу са падобранцима, командант фора Ебен Емаел, изложен нападима са свих страна, пристао је на капитулацију 11. маја у 12,30 часова.
Делови 7. белгијске пешадијске дивизије, који су се налазили у близини нападнутих објеката сталне фортификације, нису могли извршити предвиђене противнападе, јер су у току ноћи и њих напали падобранци, а у току дана су били изложени јаким нападима немачких Штука.
Цео свет је био изненађен овом новом тактиком коју су Немци применили приликом заузимања фора Ебен Емаел, касарне Ланекен, каземата и мостова код Вренховена и Велтвезелта. Међутим, она је била резултат солидних припрема, добро организованог дејства и садејства, изненађења, храбрости војника и иницијативе нижих старешина.
Истога дана, у 05,35, пет немачких армија (с десна улево: 18, 6, 4, 12. и 16), са оклопним снагама у првим ешелонима, предузело је напад на Холандију, Белгију, Луксембург и Француску на фронту од Северног Мора до Мозеиа, на ширини од око 300 км, док су 1. и 7. армија активном одбраном везивале према себи француске снаге на Мажиновљевој линији.
Добивши вест о немачком нападу преко Холандије, Белгије и Луксембурга, генерал Гамлен је био уверен да се остварују његове претпоставке о великом немачком нападу преко Белгије, са тежиштем северно од средњег тока Мезе и северно од Самбре. Он је истога дана, у 6,35, преко телефона наредио генералу Жоржу да приступи извршењу маневра према плану „Дил“ и „Бреда“, тако да су већ у 7,15 први делови лаких механизованих и коњичких дивизија прешли границу, док је иза њих главнина армија (9, 1, BES и 7.), користећи се железницама и копненим комуникацијама, прелазила у Белгију, а затим и у Холандију, да би посела положаје: Меза - Намир - Жанблу - Вавр - Лувен - Анверс - Бреда. Пошто су потценили извештаје о појави јаких немачких снага кроз Ардене, генерал Гамлен и Жорж су прерано наредили да се и неке резерве ангажују у Белгији. У извршењу овог великог маршманевра дошло је до знатних тешкоћа зато што раније није била организована сарадња између француског и белгијског Генералштаба, што није била регулисана употреба белгијских железница, и што француски и британски команданти нису знали где ће наићи на белгијске и холандске јединице, нити су познавали њихове планове рушења и запречавања. Па ипак, генерал Гамлен је рачунао да ће Белгијанци и Холанђани, потпомогнути првоупућеним коњичким и лаким механизованим, а затим моторизованим француским дивизијама, успети да успоре немачко надирање и створе потребних 5 - 8 дана за излазак главних француских и британских снага на предвиђене положаје.
Искористивши изненађење, као и помоћ пете колоне, немачка 18. армија успела је првог дана да пређе холандску границу на 11 места. Док је немачка коњичка дивизија напредовала кроз северне провинције Холандије и 11. маја стигла до Зојдерског језера, две пешадијске дивизије 10. корпуса разбиле су слабе граничне делове и већ 12. маја стигле до линије Гребе, где су се налазиле главне холандске снаге (4 дивизије 2. и 4. корпуса). И поред тога што су се на линији Гребе налазиле најјаче холандске снаге, Немци су у једном смелом нападу, 12. маја, успели да начну ову линију код Гребеберга, и да, уз помоћ Штука, пробију и њен главни положај код Ренена. Пошто није имала никаквих резерви за затварање овог продора, холандска Врховна команда је истога дана наредила да се 2. и 4. корпус повуку у Холандску тврђаву. Изгубивши већи део 4. дивизије и бригаде „Б“, ове јединице су, без јачег немачког притиска, успеле да се до 14. маја повуку на нове положаје.
Главнина немачке 18. армије (26. корпус, који је у почетку имао 9. оклопну, 2 пешадијске и 1 СС моторизовану дивизију, а позади, у резерви, још 2 пешадијске дивизије) напредовала је кроз јужне провинције у којима су се налазили само слаби гранични батаљони и лака дивизија која се повлачила према доњем току Вала. После преласка преко Мезе, лево крило 18. армије (26. корпус) ангажовало је у првом ешелону 9. оклопну дивизију, која је 10. маја пробила недовољно утврђену и слабо брањену линију Пел и 11. маја стигла до Вилемсварт (Willemsvart) Канала, камо су се повлачиле слабе холандске снаге са линије Пел.
Холанђани су били паралисани изненадношћу, брзином и јачином немачког напада кроз јужне области, тако да нису могли пружити озбиљан и организован отпор ни иза Вилемсварт Канала, нити искористити поплаве земљишта и рушење комуникација. С друге стране, Немци су искористили збуњеност и слаб отпор Холанђана, те су, смелом и брзом употребом 9. оклопне дивизије, 12. маја продрли до Мордијка и Дордрехта и успоставили везу са деловима 7. падобранске дивизије, који су чврсто држали мостове на Мези и Рајни и одбили све холандске противнападе. Према томе, и поред великих губитака, ваздушнодесантне јединице су, захваљујући добро организованој обавештајној служби, изненађењу, искрцавању довољно јаких ваздушнодесантних снага у првим ешелонима, доброј сарадњи авијације и брзој помоћи копнених снага, постигле крупне оперативне успехе, који су били одлучујући за исход операција у Холандији. Оклопна дивизија искористила је успех ваздушнодесантних јединица и 13. маја продрла ка Ротердаму, чиме је била онемогућена даља одбрана Холандске тврђаве. Холандска краљица Вилхемина и влада напустиле су 13. маја земљу и побегли у Велику Британију, пошто су претходно одобрили Врховном команданту, генералу Винкелману, да поведе преговоре о капитулацији. Међутим, иако су били закључени преговори о прекиду ватре, Немци су 14. маја извршили тешки терористички напад на Ротердам, који се није уопште бранио. За кратко време, немачка авијација је порушила 26 000 кућа и убила око 25 000 грађана Ротердама. (У послератним публикацијама Немци покушавају да оправдају овај поступак, изговарајући се слабом везом између авијације и виших штабова.)
После пет дана борби, 15. маја је објављена капитулација преосталих холандских снага (око 300 000 људи). Само су слабе холандске поморске снаге (1 крстарица, 1 разарач и 2 подморнице) и велики број трговачког бродовља успели да се прикључе британским поморским јединицама. Немци су у Холандији поставили свога намесника (Сајс-Инкварта) и своју управу, који су за кратко време увели нацистички режим и опљачкали огромна богатства Холандије (злато, дијаманте, стоку, сточне производе, текстил, кожу и др.).
У току првог дана битке, јединице 7. француске армије (најпре 1. лака механизована, а затим и остале дивизије) ушле су у Холандију да би указале помоћ холандским снагама, тако да су се 12. маја налазиле на положајима код Бреде. Међутим, услед повлачења Холанђана и услед притиска немачког 26. корпуса, ова армија је 13. маја напустила Бреду, а следећег дана се повукла ка Анверсу, држећи са 2 дивизије (60. и 68.) острва Валхерен (Walcheren) и Бејвеланд (Beveland).
Највећи успех у току првих дана рата постигла је 6. немачка армија (9, 11, 4. и 27. корпус и 16. оклопни корпус) која је 10. маја заузела холандски град Мастрихт (Maastricht), где су следећег дана инжињеријске јединице 4. корпуса подигле 2 моста, носивости 16 тона. Немци су сем тога искористили успех ваздушнодесантних јединица код Вренховена и Велтвезелта, те су већ следећег дана, преко непорушених мостова, пребацили 4. оклопну, а затим и остале дивизије 16. оклопног корпуса, које су пробиле белгијску одбрану на Албертовом Каналу северно од Лијежа и наставиле брзо надирање ка западу. Да би се одржао брзи темпо напредовања немачка авијација падобранима је спустила бензин предњим деловима 4. оклопне дивизије.
Сви покушаји савезничке авијације да рушењем мостова успоре надирање 6. немачке армије остали су без успеха. Немци су добро организовали пав одбрану, нарочито мостова код Мастрихта, Вренховена и Велтвезелта, тако да су 10, 11. и 12. маја нанели јаке губитке белгијским, француским и британским авионима.
Сходно раније усвојеним плановима, белгијска Врховна команда је, да би избегла опкољавање својих снага, 11. маја наредила својим дивизијама да 12. маја отпочну повлачење према положајима на Дилу, а посади тврђаве Лијеж да до краја настави борбу у немачкој позадини. Ово повлачење извршено је много брже него што су очекивали Французи и Британци, тако да су Белгијанци већ 13. маја имали 8 дивизија на положајима Лувен - Анверс.
Пошто између белгијских и француско-британских снага које су ушле у Белгију није била организована сарадња, предходнице 1. француске армије (Коајички корпус) неочекивано су брзо (11. маја) наишле на јаке снаге 16. немачког оклопног корпуса и повукле се на линију Хиј (Huy) - Тирлмон (Tirlemont), где је 12. маја дошло до жестоких борби. У овим борбама Коњички корпус је показао велико пожртвовање и претрпео јаке губитке (нарочито 3. лака механизована дивизија), али је успео да задржи Немце и створи време 1. француској армији да 14. маја поседне планом предвиђене положаје Намир - Вавр.
Напредујући брзо и без већих тешкоћа, претходнице BES-а су 11. маја изашле на Дил, а 15. маја дивизије првог ешелона (2. и 3) добро заштићене британском тактичком авијацијом, чврсто су поселе положај Вавр - Лувен који је био широк око 30 км. Остале дивизије биле су ешелониране по дубини, и то: 48. и 4. код Брисела, 5. и 50. западно од Брисела, а 42. и 44. у дубокој позадини на Ескоу. 15. маја 11. корпус немачке 6. армије напао је Лувен, али је 3. британска пешадијска дивизија (генерала Монтгомерија) извршила снажан, брз и изненадан противнапад и одбацила немачке снаге.
Према томе, 1. армија, BES и белгијска армија су већ 15. маја биле на предвиђеним положајима, спремне да дочекају немачки напад према Бриселу и Анверсу. Генерал Гамлен је био задовољан исходом операција у Белгији, јер је веровао да је зауставио офанзиву главних немачких снага. Пошто раније није била регулисана сарадња између француско-британских, белгијских и холандских снага, 12. маја је одржана конференција у Кастоу (Casteau), на којој су учествовали белгијски краљ, француски министар народне одбране, генерали Жорж и Бијот, британски генерал Паунал и др. и на којој је генерал Бијот, командант 1. групе армија, добио овлашћење да координира дејства савезничких снага које оперишу на белгијској територији.
За то време, од 10. – 13. маја, главне немачке снаге (4, 12. и 16. армија), на чијем челу су се налазили 15. оклопни корпус (7. и 5. оклопна дивизија) и Оклопна група Клајст (41. оклопни корпус са 6. и 8. дивизијом и 19. оклопни корпус са 1, 2. и 10. оклопном дивизијом), потпомогнуте 3. ваздухопловном флотом, постигле су неочекивано велике успехе у белгијским Арденима и у Луксембургу. У току првог дана челне дивизије нису могле постићи дневне циљеве, јер су биле задржане отпором белгијских граничних јединица и рушењем комуникација. Али су следећих дана немачке оклопне дивизије, уз помоћ малих група падобранаца и припадника пете колоне, који су дејствовали у белгијској позадини и заузимали важне објекте на комуникацијама, успеле да натерају белгијске снаге (одред „К“ који је имао 1 дивизију арденских ловаца и 1 коњичку дивизију) на повлачење према Намиру.
Изненађени и слаби, Луксембуржани нису пружили скоро никакав отпор, те су Немци и на овом правцу брзо продрли према Седану.
Немци су 12. маја сломили отпор и лаких коњичких дивизија (2, 5, 1. и 4.) и коњичких бригада 2. и 9. француске армије које су покушале да на линији Нефшато - р. Урта (Neufchateau — Ourthe) прихвате разбијене белгиске дивизије, да зауставе немачко надирање и створе време 9. армији да поседне и организује положаје на левој обали Мезе. Француске коњичке јединице су се повукле на леву обалу Мезе, порушиле све мостове на њој и ушле у састав оперативних резерви 9. и 2. француске армије, тако да су Немци истога дана изашли на ову реку од Намира до Седана. Према томе, Немци су, захваљујући изненађењу, великој надмоћности, успешном садејству авијације, доброј организацији покрета и брзој оправци комуникација, за 3 дана прешли око 100 км у Арденима.
Генерал Гамлен био је изненађен брзим немачким надирањима кроз Ардене и употребом јаких мотомеханизованих снага на овоме правцу, али није очекивао да ће Немци бити у стању да јаким снагама брзо форсирају Мезу.
== Ток немачког напада у сектору Центар током инвазије Француске ==
== Битка на реци Мези ==
{{...}}
Према предвиђеном плану требало је да 2. армија брани леву обалу Мезе до Седана закључно, а 9. армија одатле до Намира. Добивши извештај о надирању јаких немачких снага кроз Ардене, командант 2. армије је донео одлуку да 71. пешадијска дивизија из резерве поседне положаје десно од 55. дивизије која је бранила седански сектор. У току ноћи 71. дивизија је посела одређене положаје, али није имала времена да се упозна са земљиштем и да организује ватрени систем. За то време, 9. армија поседала је положаје на левој обали Мезе, северно од Седана па до Намира (док су се 102. тврђавска и 61. пеш. дивизија дуже времена налазиле на десном крилу на одређеним положајима, дотле су у центру и на левом крилу 22. и 18. пешадијска и 5. моторизована дивизија вршиле поседање или су биле у покрету ка положајима; 4. северноафричка и 53. пеш. дивизија из армијске резерве такође су биле у покрету ка пређвиђеним местима; 1. и 4. лака коњичка дивизија и 3. спахијска бригада прикупљале су се иза армиског левог крила и центра), али није имала времена да организује ватрени систем, везу и сарадњу између суседних јединица и појединих родова војске. Треба посебно истаћи да су се у рејону Седана и северније, тј. на споју 2. и 9. француске армије, налазиле најслабије француске дивизије (71, 55. и 61. типа „Б“), јер су биле састављене од најстаријег људства, слабијег морала и мале борбене вредности. Њихово наоружање и опрема били су непотпуни, јер нису имале сва формацијом предвиђена пт оруђа, а оскудевале су и у другим средствима.
Француски команданти су очекивали да ће се Немци извесно време задржати на десној обали Мезе ради извиђања, прикупљања снага и средстава и осталих припрема. Међутим, Немци су им приредили велико стратегијско, тактичко и техничко изненађење. Наиме, напуштајући старе класичне методе (вишедневно рекогносцирање земљишта, детаљно планирање, дуготрајну артиљериску припрему итд.), они су форсирали реку без икаквог задржавања, из покрета, примењујући на четири разна места прелаза другачију тактику и технику. Док су се предњи делови 7. оклопне дивизије у рејону Хуа (Houx), у току ноћи 12/13. маја, без икакве ватрене припреме, пребацивали гуменим чамцима на леву обалу реке и увлачили се у пошумљене и слабије брањене спојеве између 5. и 18. француске дивизије, дотле су у рејону Динана неки њени делови применили другачију тактику. Услед недостатка артиљерије, немачки тенкови и оклопни аутомобили, који су патролирали на десној обали реке, потпомагали су блиском ватром пешадију, која је у 4 часа прешла реку, а затим продрла кроз недовољно брањене и пошумљене међупросторе. Немци су у току дана повезали оба ова мостобрана и до пада мрака 13. маја образовали јединствен мостобран, ширине око 10, а дубине 1-3 км. А у рејону Монтермеа (Montherme) предњи делови 6. оклопне дивизије, после јаке артиљериске припреме, 13. маја прешли су Мезу у 15 часова и до пада мрака образовали мостобран ширине око 5, а дубине око 3 км.
Немци су постигли највећи успех код Седана примењујући сасвим нову тактику. Наиме, иако је рејон Седана био утврђен, немачки 19. оклопни корпус генерала Гудеријана, који је имао 1, 2. и 10. оклопну дивизију, прешао је реку без већег задржавања. А да се не би губило време у писању нових заповести, 19. оклопни корпус је форсирао реку према заповести која је написана за време ратне игре у Кобленцу, с тим што је измењен само дан и час напада. Нападу је претходила снажна и успешна артиљеријска и авиоприпрема. Скоро целокупна корпусна артиљерија и 12 ескадрила Штука потпомогле су првенствено напад 1. оклопне дивизије. У времену од 11 до 16 часова смењивале су се групе авиона нападајући ватрене тачке, командна места, артиљерију и друге циљеве на сектору 55. француске пешадијске дивизије. Услед снажног психолошког дејства тих напада знатно је ослабила вредност недовољно обучених и слабо опремљених резервиста француских пешадијских дивизија. За то време су добро прикривени тенкови и пав топови 88 мм блиском непосредном ватром са десне обале Мезе рушили француске бункере, неутралисати ватрене тачке и димом заслепљивали осматраче. Под заштитом овакве ватре, предњи делови 19. оклопног корпуса су у 16 часова прешли преко Мезе. Највећи успех постигла је 1. оклопна дивизија, која се налазила на тежишту, у центру корпусног распореда. Тако је 19. оклопни корпус до краја дана у рејону Седана образовао солидан и јак мостобран ширине и дубине око 10 км.
У току ноћи 13/14. маја немачки инжињерци су израдили солидне мостове на Мези, преко којих су се пребациле и главнине оклопних дивизија које су појачале тактичке мостобране.
До сванућа 14. маја Немци су појачали своје снаге на западној обали Мезе, које су, потпомогнуте Штукама, наставиле напад из постојећих мостобрана. Пошто је у рејону Динана уништио 18. француску пешадијску дивизију, 15. оклопни корпус је продужио наступање ка Филипвилу, где је, потпомогнут авијацијом, разбио и тактичке и оперативне резерве 9. француске армије. У то исто време, три оклопне дивизије 19. оклопног корпуса извршиле су концентричне нападе и код Седана разбиле лево крило 2. француске армије (55. и 71. дивизију). Тако су Немци до 15. маја потпуно разбили целу 9. армију и лево крило 2. армије и на фронту од Хуа до Седана направили брешу ширине 100 и дубине око 45 км. Овај велики и брзи успех Немаца имао је одлучујућег утицаја на даљи ток операција у Француској.
Уместо да употребе све три дивизије за извршење снажних противнапада у леви бок немачког клина, Французи су 1. оклопну дивизију доделили 9. армији, 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију 2. армији, док је 2. оклопна дивизија касније послата на р. Оазу (Oise) да затвори правце ка Паризу. С друге стране, команданти 9. и 2. армије неправилно су употребили додељене дивизије, тј. за одбрану положаја (1. оклопна дивизија код Филипвила) или за појачање осталих дивизија (3. оклопна дивизија код Седана). Они су због овакве употребе оклопних дивизија пропустили прву повољну прилику да снажним противнападом у бок 19. оклопног корпуса поправе критичну ситуацију код Седана.
Британска и француска бомбардерска авијација узалудно су покушавале да нападом на немачке оклопне и саобраћајне везе задрже немачко напредовање. Савезнички губици били су врло велики (према британским извештајима, од 109 бомбардера, употребљених код Седана од 13. – 15. маја, изгубљено је 45 авиона), а резултати су били врло мали.
ританска стратегијска авијација је одмах после немачког напада појачала бомбардовање Немачке. Она је у току ноћи 10/11. маја бомбардовала железнички чвор Минхен-Гладбах, бацивши прве бомбе на немачко тле. У току ноћи поједини авиони или мале групе бомбардовали су железничке станице, раскрснице, фабрике синтетичког горива, аеродроме, мостове и др. За извођење ових напада Британци су имали 16 сквадрона тешких бомбардера, док су 7 сквадрона »Бленхајма« (Blenheim) употребили за тактичку подршку копнених снага. Британци су у току једне ноћи употребљавали просечно око 100 тешких бомбардера, те су и резултати бомбардовања били скромни. Британски кабинет је 15. маја усвојио предлог ваздухопловних команданата да се бомбардује и Рурска Област, тако да је у току прве ноћи (15/16. маја) 24 бомбардера напала фабрике синтетичког горива у Руру. Како се овим бомбардовањем није могло успорити немачко напредовање, француски команданти су стално захтевали да се и стратегијска авијација употреби за напад на масивне немачке колоне или за рушење мостова на Мези. Међутим, британска авијација је и поред тога повремено и даље дејствовала против циљева у Рурској Области, Хамбургу и Бремену, што је изазвало протесте француских војних и државних претставника.
== Наводна употреба блицкрига ==
|
