Јован Мариновић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
|||
Ред 35:
=== Уставобранитељски период ===
Секретар совјета (владе) од 1842. Начелник у Кнежевој канцеларији од 1843. до 1856. Мариновић се у Париз вратио 1847., званично да би завршио своје школовање. Међутим, у пракси је постао незванични српски амбасадор у Француској у периоду [[Јулска монархија|Јулске монархије]]. Током [[
Мариновић се оженио кћерком [[Миша Анастасијевић|Мише Анастасијевића]]. Овај брак га је такође довео у близак круг [[Илија Гарашанин|Илије Гарашанина]], водећег српског политичара средином 19. века. Њих двојица су постали не само политички савезници, већ и блиски пријатељи.{{sfn|Stokes|1990|pp=22}}
Следећих година, Мариновић је дефакто постао главна личност спољне политике Кнежевине Србије. Иако је званично заузимао друге положаје (био је секретар [[Државни савет (Србија)|Државног савета]] до 1850), Мариновић је као помоћник Илије Гарашанина контролисао целу мрежу српске политичке пропаганде у Османском царству. Русија је 1853. тражила смењивање Гарашанина и Мариновића јер су били превише блиски Другој француској републици и пољским агентима [[Адам Јежи Чарторијски|Адама Чарторијског]] у Паризу и Београду.
Као начелник [[Књажеска канцеларија|Кнежеве канцеларије]] саветовао неутралност за време [[Кримски рат|Кримског рата]]. Мариновић је био министар
=== Служба за време Обреновића ===
Члан [[Државни савет (Србија)|државног савета]] 1860. За време друге владавине кнеза Михаила, Мариновић је 1861. постао председник Државног савета. Радећи заједно са кнезом Михаилом и Гарашанином, Мариновић је постао један од највреднијих државних службеника. Био је стални саветник кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]] за спољну политику. У пратњи кнеза путовао је у [[Истанбул|Цариград]] 1867. Због недостатка политичких амбиција, Мариновић није био опасност по особе изнад себе. Упркос свом пасивном ставу, по Гарашаниновом повлачењу постао је вођа [[Конзервативци|Конзервативаца]].{{sfn|Stokes|1990|pp=22}}
После убиства кнеза Михаила 1868. Мариновић је постао шеф привременог намесништва и сазивач [[Велика народна скупштина у Топчидеру|велике скупштине за избор новог кнеза]]. Потврђен је за председника Државног савета 1869. За разлику од Гарaшанина, Мариновић није био устрајан борац. Иако је сматрао да је предлог устава који је саставио [[Јован Ристић]] погрешан корак ка демократизацији и модернизацији државе, као председник Државног савета је дозволио усвајање [[
Када је кнез Милан Обреновић решио да смени Ристића са места председника владе, Мариновић је био најподеснији кандидат. Председник Савета и министар иностраних дела од 22. октобра 1873. до 5. новембра 1874. За разлику од Ристића, Мариновић није био склон да води ускостраначку владу. Због тога је у своју владу изабрао двојицу либерала, [[Чедомиљ Мијатовић|Чедомиља Мијатовића]] и [[Аћим Чумић|Аћима Чумића]].{{sfn|Stokes|1990|pp=23}} Мариновићева влада је дозволила већу слободу штампе, независно судство и министарску одговорност.
| |||