Санстефански споразум — разлика између измена

И [[Јован Ристић]], председник српске владе и министар иностраних дела, је био озлојеђен одлукама из Сан Стефана. Могућност да Србија изађе из готово безнадежне ситуације и губитка територија које је ослободила у рату 1877—1878, видео је у незадовољству [[Аустроугарска|Беча]] и [[Енглеска|Лондона]] Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум, посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије о задржавању постојеће војне ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата“, написао је Ристић шефу српског генералштаба [[Коста Протић|Кости Протићу]] у марту [[1878]].

 

 

Све до Сан Стефана [[Милан Обреновић|кнез Милан]] је био одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је увидео да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Јован Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]].<ref>[http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_15_l.html Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda<!-- Bot generated title -->]</ref>