Голуб Бабић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м datum
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 1:
{{malo_inlajn_referenci}}
{{bez_inlajn_referenci}}
{{Војно лице
| име = Голуб Бабић
Ред 20:
}}
 
'''Голуб Бабић''' ([[Трубар]], [[Дрвар]], [[1824]] — [[Сарајево]] [[1910]]) је био [[Срби|српски]] [[хајдуци|хајдучки]] [[харамбаша]] и [[војвода]], један од најзначајнијих команданата устаника у вријеме [[Невесињска пушка|Невесињске пушке (1875—1878)]].<ref>Теиновић, Братислав: ''„Српски устанак у Босни 1875-1878“'' (''Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006, стрpp. 21'')</ref><br />
 
== ЖивотБиографија ==
[[Срби|Српски]] [[војвода]] '''Голуб Бабић''', рођен је у селу [[Трубар]]у код [[Дрвар]]а 7. септембра 1824. године од оца Илије и мајке Василије. Одраставши, најприје се борио против турског зулума као [[Хајдуци|хајдучки]] [[харамбаша]] у југозападној [[Босна|Босни]] и Тромеђи.<br />
У револуционарној 1848. години, за време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]], учествовао је у одреду српских добровољаца под командом [[Стеван Книћанин|Стевана Петровића Книћанина]] у борбама по [[Војводина|Војводини]]. Вратио се у Босну и 1858. године, учествује у Дољанској буни (1857—1858), гдје му гине старији брат Божо.<br />
 
Све до 1863. године живи у Славонији, у [[Пакрац]]у, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из [[Босанска Крајина|Босанске Крајине]] након неуспјеха Дољанске буне.<br />
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког [[Јосип Јурај Штросмајер|Јосипа Јураја Штросмајера]], гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у [[Кнежевина Србија|Србију]], због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: ''„Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови“''. Од 1864. па све до 1875. године живи са породицом у Србији, у селу [[Стублине (Обреновац)|Стублине]] код [[Обреновац|Обреновца]], гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код [[Лозница|Лознице]].
Линија 30 ⟶ 31:
Августа 1875. се враћа у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и [[Босанско Грахово|Босанског Грахова]] кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.<br />
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. [[Илија Гутеша]] му је из [[Беч]]а послао 315 пушака ''„острагуша“'' и 6 центи барута, које му је у Србију донио Симо Бањац. Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело. Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.<br />
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од [[Лика|Лике]] до [[Бјелајско поље|Бјелаја]] (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.<br />
 
Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2. јула 1876. године Проглас за уједињење Босне са Србијом.
Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]] (1878) заједно са [[Васо Видовић|Васом Видовићем]], али не одлази у [[Берлин]] због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери [[Аустроугарска|Аустроугарској монархији]].<br />
Улазак аустријске војске и окупацију [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у [[Срб (Грачац)|Србу]].<br />
 
Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.
 
Линија 44 ⟶ 47:
Као војвода изабран је 29. септембра 1877. године у привремену народну владу председника Владимира Јонина.<br />
 
'''Владу су чинили:'''<ref>Теиновић, Братислав: ''„Српски устанак у Босни 1875-1878“'' (''Бања Лука: Музеј Републике Српске, 2006, стрpp. 32'')</ref><br />
 
* Владимир Семјонович Јонин (''[[Руси|Рус]]'') - ''председник''
Линија 68 ⟶ 71:
{{reflist}}
 
== ЛитератураИзвори ==
* [[Војна енциклопедија]], Београд, 1970., књига прва,. pp. 423.
* Теиновић, Братислав: ''„Српски устанак у Босни 1875-1878“'' (Banja Luka: ''Музеј Републике Српске'', 2006)
* Теиновић, Братислав: ''„Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875-1878)“'', Гласник удружења архивских радника Републике Српске (Бања Лука: ''Удружење архивских радника Републике Српске'', год. I, бр. 1, 2009)